VAŠ VETERINAR

Smeštaj i nega konja

 

Najveći broj sportskih i radnih konja, kao i onih koje vlasnici drže samo da bi uživali u njima, žive u štalama, što znači da su primorani na praktično stalan boravak u istom, ograničenom prostoru. Pri tom se zaboravlja činjenica da takav način života nije prirodan, pošto su konji oduvek bili slobodne, lutajuće životinje koje su u krdima krstarile po prostranstvu i nisu navikle da budu zatvorene.

Štalski sistem držanja konja

Veći deo vremena sportski konji provode u svojim boksevima, pa je razumljivo što se smeštaju poklanja izuzetna pažnja. I najmanje greške, naime, mogu ostaviti nesagledive posledice na raspoloženje i ponašanje, što će se svakako reperkutovati i na njihove rezultate. Konji zatvoreni u svojim boksevima, u "višku" slobodnog vremena i energije, dosađuju se isto kao i ljudi, naročito ako su sami, bez mogućnosti bilo kakvog druženja sa jedinkama iste vrste. Dosada često dovodi do razvijanja loših navika, kao što su "tkanje", kopanje prednjom nogom, besomučno vrtenje ukrug, griženje drvenih delova boksa i gutanje vazduha, što može biti veoma opasno po zdravlje. Kao što je poznato, prirodna reakcija konja je bekstvo - konji zatvoreni u boksu, nažalost, ne mogu da pobegnu i u slučaju bilo kakve ugroženosti prinuđeni su da se brane. Ako takvo stanje potraje postaju nepoverljivi, zastrašeni, napeti, naročito u slučajevima kada vlasnik svojim ponašanjem dodatno provocira strah, nesigurnost ili bes...

Štala nije mesto za nervozu, viku i batine. Konji koji su pod stalnim stresom mogu biti prilično opasni, što nije posledica agresivnosti nego straha. Teško je obezbediti štalski smeštaj koji može da kompenzuje sve potrebe i nagone koje je konj mogao da ispolji u slobodnoj prirodi. U idealnim uslovima, konjima bi trebalo obezbediti udoban prostor koji predstavlja dobar zaklon sa slobodnim pristupom dovoljnim količinama sveže vode i hrane, u kome mogu bez problema da zauzmu sve fiziološke stavove, kreću se, komuniciraju sa životinjama iste vrste, ponašaju se normalno u skladu sa svojim potrebama, ne mogu da se povrede, omogućavajući u isto vreme lako uočavanje nenormalnog ponašanja ili simptoma bolesti, jednostavno izvlačenje bolesnih ili nepokretnih životinja, kao i brzu evakuaciju u slučaju opasnosti.

Zadovoljiti sve ove potrebe nije lako, zbog čega se uglavnom insistira na ispunjenju minimalnih potreba u prostoru, svetlosti i svežem vazduhu, pri čemu je svako odstupanje nabolje više nego poželjno.

Štale za konje su nekada bile građene od istog materijala kao kuće vlasnika, sa podovima od cigle i blagim nagibom ka odvodnom kanalu, jaslama obloženim keramičkim pločicama i debelim čvrstim vratima koja su imala dva dela – donji je bio od drveta, a gornji najčešće od gvožđa, sa rešetkama kroz koje je konj mogao da vidi sve što se oko njega dešava, kao i svoje srodnike. Na jednom kraju štale obično je bila sedlarnica, na drugom prostorija za zrnastu hranu, a ispod krova tavan, na kome su stajali seno i slama i po potrebi se spuštali kroz posebne otvore na podu tavana. Ovakve štale su imale odličnu toplotnu izolaciju, stalnu cirkulaciju svežeg vazduha i prirodno svetlo – sve što je potrebno životinjama koje su u njima boravile.

Današnje štale izgledaju drugačije, napravljene su često od lakših materijala i polumontažnih elemenata, međutim, njihova fukcionalnost zbog toga nije manja. Moderne štale za sportske konje prvenstveno obuhvataju bokseve postavljene u nizu – u jednom ili dva reda, orijentisane prema hodniku kroz koji se izlazi napolje. U štali se, osim toga, nalazi sedlarnica gde se drži oprema za jahanje, uz koju se obično nalazi i boks za sedlanje i rasedlavanje, prostorija za držanje osetljivih koncentrovanih hraniva i dodataka u ishrani, kupatilo, posebno važno za kupanje konja posle zimskih radova i solarijum za sušenje konja posle kupanja. Kupatilo i solarijum se obično nalaze u istom bloku sa sedlarnicom. Izlazna vrata su obična dvokrilna, širine 1,5-2 metra, visine 2,5-3 metra Boksevi mogu da budu pojedinačni ili u nizu, od čvrstog materijala ili montažni, sa rešetkastom pregradom u gornjem delu (iznad 1,2 m) orijentisani prema hodniku kako bi konji mogli da komuniciraju sa grlima iz suprotnog reda bokseva. Ponekad su i zidovi između bokseva u istom redu u gornjem delu rešetkasti, omogućavajući komunikaciju sa susednim konjima.

U slučaju da su boksevi postavljeni u jednom nizu i izgrađeni od čvrstog materijala, obično se praktikuje da se u zidu između njih ostave otvori u vidu manjih prozora zatvoreni rešetkama, kako bi susedni konji mogli da komuniciraju. Idealno je pri tom obezbediti i mogućnost zatvaranja ovakvih pregrada, što je naročito značajno u slučaju pojave respiratornih infekcija kada se obostranim njuškanjem infekcija mnogo brže širi sa konja na konja. Iz istih razloga se u modernim štalama obavezno planira i karantinski boks, obično veličine 5x5 m, bez rešetkastih pregrada ili otvora, u koji se smeštaju bolesni konji.

Bez obzira da li su štale napravljene od klasičnih ili savremenih materijala, prilikom izgradnje treba dobro obratiti pažnju na izolaciona svojstva i u slučaju korišćenja građevinskih materijala sa lošim izolatorskim osobinama, kao što je beton, primenom posebnih izolacionih materijala obezbediti kvalitetne mikroklimatske uslove – pre svega optimalnu temperaturu i vlažnost. Drvo je u principu poželjan materijal, kako za podove tako i za plafonske površine. Na betonskim površinama bez izolacije kondenzuje se voda što ovaj materijal čini nepoželjnim. Zidovi moraju biti glatki, bez oštrih ivica, klinova ili eksera koji mogu da dovedu do povređivanja. Osim toga, moraju omogućiti kvalitetno čišćenje, pranje i dezinfekciju. Podovi, nadalje, ne smeju da budu klizavi, što se posebno odnosi na hodnike, pošto se u boksevima koristi prostirka koja ublažava klizanje. Ako se isključi beton, zadovoljavajući materijal može biti asfalt. Podovi hodnika se pri tom mogu zastrti gumenim oblogama koje umanjuju klizanje.

U zonama sa povoljnim klimatskim uslovima mogu se videti i štale sa spoljnim boksevima koji se najčešće otvaraju prema dvorištu ili padoku, omogućavajući komunikaciju kroz rešetkasta vrata sa životinjama iz suprotnog niza bokseva ili onima u padoku. Svaki boks pri tom obično ima prozor sa iste strane. Boks mora biti dovoljno velik da bi životinja mogla da se kreće po njemu, slobodno legne, valja se i ustaje, bez opasnosti da se “zavali”. Minimalna veličina boksa za konja bi, prema tome, bila 3,5x3,5 m, eventualno 3x3 m za ponije. Više prostora nije neophodno, ali je lepo ako ga ima. Pored površine boksa značajna je i njegova visina – ona ne sme biti ni premala, da se konj u igri i propinjanju ne bi povredio, ali ni prevelika, jer se zimi teže održava temperatura. Optimalna visina tavanice je tri i po metra, za ponije može biti dovoljno i 2,80-3,00 m ali ne manje, dok bi maksimalna visina mogla da bude četiri metra, naročito u hladnijim krajevima gde je problem zagrevanja veći. Dimenzije štala i bokseva, naročito visina, naime, u velikoj meri zavise od klimatskih faktora – u toplijim područjima sa blagom klimom poželjna je veća visina, jer se njome obezbeđuje i više vazduha, međutim, u hladnijim predelima postoji problem zagrevanja štalskog prostora – topao vazduh se diže gore a hladan spušta dole, onemogućavajući održavanje optimalne temperature u visini samog konja.

Boksevi se najčešće otvaraju prema hodniku, kroz koji se izlazi napolje. Hodnik treba da bude dovoljno širok kako bi se konji pri izlasku iz boksa lako okrenuli. Minimalna širina hodnika bi bila 1,8-2 m, a u slučaju da se hodnik nalazi između dva reda bokseva i 2,5-3 m. Sasvim se drugi odnosi koriste u slučaju držanja konja u štandovima, na vezu, no kako to nije uobičajen način držanja sportskih konja o njemu nećemo posebno ni govoriti. Vrata boksa takođe moraju odgovarati normama koje zavise od veličine konja. Uobičajeno je da se za zatvaranje bokseva koriste masivna drvena vrata širine 1,2- 1,5 m, visine 2,4-3 m. Ustvari, vrata na boksevima su najčešće dvodelna: donji deo vrata visine 1,2 m je zatvoren i uglavnom se otvara pomoću klizača. U slučaju otvaranja pomoću šarki, poželjnije je da budu dvodelna i da se jedno krilo otvara na jednu, a drugo na drugu stranu – prema hodniku. Gornji deo vrata je obično od metalnih rešetki kroz koje konji mogu da komuniciraju sa drugim konjima u štali.

U slučaju da su boksevi postavljeni u nizu prema hodniku, relativno često se i preostali deo zida prema hodniku, od vrata do ugla, pravi od rešetkaste pregrade. Boksevi moraju biti dobro osvetljeni – svetlo je neobično važan faktor za očuvanje zdravlja, optimalnu funkciju neuroendokrinog sistema i mentalni status konja. Prema nekim standardima, veličina prozora bi trebalo da iznosi jednu desetinu površine poda. Uobičajeno je da svaki boks ima sopstveni prozor visine oko 0,8 do 1 m, dužine 1 do 1,2 m, pri čemu donja ivica treba da je najmanje 1,8 m od poda. U modernim štalama deo površine krova se pravi od providnih materijala (plastikapleksiglas), koji obezbeđuju difuzno osvetljenje koje je naročito važno za priplodne kobile. U svakom boksu se nalaze jasle-zobnice, obično u uglu suprotnom od vrata, širine 40-50 cm, dubine oko 25 cm. Iako se smatra da su drvene jasle najbolje a da su betonske nepovoljne, zbog lakšeg čišćenja i održavanja obično se prave betonske jasle čija se gornja ivica nalazi u visini ramenog pojasa, 100-110 cm od poda (za ponije niže). U blizini jasala na zidu se nalazi alka za vezivanje konja. Ovakve jasle se obično koriste za koncentrovani obrok, dok se kabasti daje iz posebnih mreža (zbog čega se na zid postavlja alka za kačenje mreže), ili jednostavno sa zemlje. Neki praktikuju da koncentrovani deo obroka daju u posebnim hranilicama koje mogu biti postavljene na visini od bar 60 cm (zavisno od veličine konja), a ako su pomične na tlu, što je u skladu s teorijom da konji u prirodi jedu sa zemlje. Ovako postavljene posude se, na žalost, veoma lako prljaju i pune delićima stelje (piljevinom ili slamom). Pomične hranilice se, s druge strane, najlakše održavaju pošto se mogu izvaditi i oprati posle svakog obroka.

Davanje kabaste hrane često predstavlja problem. Uobičajeno davanje hrane sa zemlje skopčano je sa rizikom od mešanja sa prljavštinom iz prostirke, čime se, s jedne strane zatvara ciklus invazije crevnih parazita (sa hranom se unose jaja parazita koja bivaju izbačena balegom), podstiče navika da se jede slama, čak i balega i provociraju ozbiljni gastrointestinalni problemi. Davanje kabaste hrane u mrežama, opet, često nameće problem prašine koja upada u oči, naročito ako je mreža postavljena previsoko. Idealne jasle za kabastu hranu, detelinu ili seno su one trouglastog oblika, napravljene od ukrštenih letvica i postavljene u ugao boksa, na minimalnoj visini od 120 santimetara. Ispod takve konstrukcije konj ne može da se zaglavi dok ustaje i nema rizika od zaglavljivanja noge u njoj dok “kopa” pre nego što legne. U slučaju da se seno daje iz mreže, gvozdena alka za vezivanje mreže treba da se nalazi otprilike u visini čovekovog ramena, a sama mreža mora biti na čvrstom konopcu da se ne bi spustila dok životinja jede, pošto tada postoji rizik od zaplitanja nogu u nju. Tabela 1. Prosečni normativi za izgradnju bokseva za sportske konje. Preporuka Minimalne dimenzije boksa 3,5x3,5 m Širina vrata 1,2-1,5 m Visina vrata 2,4-3 m Visina plafona 3,5-4 m Minimalna površina poda po konju 12,25 m2 Volumen vazduha po konju 44 m3 Površina izlaznih ventilacionih otvora po konju 0,1 m2 Površina ulaznih ventilacionih otvora po konju 0,3 m2 Površina prozora 1/10 površine poda U boksu se nalazi i automatska pojilica, eventualno držač za kofu (ukoliko se ostavlja u boksu, kofa sa vodom se obično stavi u ugao i učvršćuje da se ne bi prevrnula). Automatske pojilice svakako predstavljaju najbolje rešenje zato što omogućavaju uzimanje vode po slobodnoj želji.

Svi konji se, pri tome, lako navikavaju na pojilice, koje, uz to, ponekad služe i kao terapijsko sredstvo za odvikavanje od poroka. Igra sa pojilicom ili vrećom sena koja visi na zidu konju odvraća pažnju od drugih - ružnijih navika, zbog čega se, uostalom, u bokseve ubacuju i drugi rekviziti, na primer lopta koja visi sa tavanice, kojom se konj takođe može zabaviti. Ventilacija je sledeći momenat koji treba imati u vidu. Slabo ventilirane štale nameću problem visoke koncentracije amonijaka koji nadražuje oči i sluzokože respiratornog sistema, pri čemu organska prašina iz sena i slame dodatno ugrožava respiratorne organe provocirajući kašalj i pojavu hroničnog opstruktivnog oboljenja pluća (alergijski ili astmatični bronhitis) sa emfizemom. Otvori za ulazak svežeg vazduha najčešće su postavljeni bočno, u gornjem delu boksa ispod tavanice, dok se izlazni otvori izvode na najviši deo krova. Veličina bočnih ventilacionih otvora je obično oko 15 cm u prečniku ili 15x15 cm i oni su postavljeni u razmaku od metar i po. Veći bočni ventilacioni otvori nameću veći problem rashlađivanja (mali se po ekstremnim hladnoćama mogu zatvoriti gužvom slame). Veličina izlaznog ventilacionog otvora obično je 40x40 cm i on ima ključnu ulogu u odvođenju svih štetnih gasova kao što su ugljendioksid, amonijak, sumporvodonik itd.

Higijena štalskog prostora Higijena štalskog prostora je sledeći momenat koji treba zadovoljiti, kako bi se konju omogućio kvalitetan smeštaj bez ugrožavanja njegovih fizioloških potreba. Uz krečenje zidova bar jednom godišnje i povremenu dezinfekciju, boksevi se moraju redovno čistiti – izbacivati zaprljanu vlažnu prostirku i pokupiti prašinu, kako sa podova i zidova tako i sa viših delova zida i tavanice. Često tolerisanje paučine koja se stvara u gornjim delovima boksa neki pravdaju ulogom paukova u odbrani od mušica. Ovakva pojava je ipak ružna, ukazuje na veoma lošu higijenu i ne može nikome služiti kao opravdanje.

Bitan element higijene smeštaja jeste prostirka. Na našim prostorima često se kao prostirka koristi slama. Pšenična ili ovsena slama može biti udobna stelja, ali se teško nabavlja, pri čemu mnogi konji vole da je jedu, što predstavlja potencijalni uzrok poremećaja varenja, u prvom redu kolika. Slama od ječma je oštra, često bocka i iritira kožu, mada se u kombinaciji sa slamom drugih žitarica može koristiti kao prostirka. Ovsena slama je opet ukusnija zbog čega je konji radije jedu, a to nameće veći rizik od već pomenutih komplikacija. Slama je često izvor organske prašine koja iritira disajne puteve i može da dovede do hroničnog opstruktivnog oboljenja pluća. Zbog toga se često kao alternativa traže drugi materijali, naročito u krajevima sa toplijom i vlažnijom klimom gde je mogućnost razvoja plesni u slami veća, jer se pomenute respiratorne bolesti uglavnom dovode u vezu sa sporama plesni. Piljevina je prilično udobna i jeftina prostirka, dobro upija vlagu zbog čega je veliki broj vlasnika konja rado koristi. Čistu piljevinu valja povremeno prskati, da se ne bi dizala prašina koja može da nadraži disajne organe. Pored piljevine, u nekim zemljama se koristi seckana hartija, pa čak i gumene obloge. Bez obzira na vrstu prostirke, sloj na kojem konj stoji mora biti što deblji. Zastiranje boksa tankom steljom predstavlja veliku grešku, koja ni sa ekonomske tačke gledišta nije opravdana – sloj nedovoljne debljine upija malo vlage i nečistoće pa se veoma brzo prlja, tako da ga je neophodno menjati mnogo češće nego debelu prostirku. Osim toga, udobna, meka i debela stelja pruža konju priliku da legne i odmori se bez opasnosti da će se izguliti, što se redovno dešava kada je prostirka pretanka. Mokre i prljave delove stelje, pri tome, treba svakodnevno uklanjati.

Pored redovnog čišćenja prostirke, treba obratiti pažnju i na higijenu hranilica i pojilica - konjska pljuvačka se, naime, meša sa hranom i vodom praveći naslage u unutrašnjosti posude sa neprijatnim mirisom, što može da dovede do odbijanja hrane i vode. Postoji tu još jedan problem - vlažna zrnasta hrana počinje da fermentira i ako je konj kasnije pojede može doći do poremećaja varenja i mnogih gastrointestinalnih poremećaja. Jednom je već istaknut primer klostridioze u zapatu gde je kao dodatak korišćena melasa – površine jasala su bile pod debelom smrdljivom skramom koja je upravo nastala od ostataka melase i konjske pljuvačke. Zato je preporučljivo da se nepojedeni deo obroka uvek ukloni pre nego što se da sledeći.

Držanje konja na pašnjaku

Život na livadi je za konja bez sumnje idealan, najbliži prirodnom načinu života, ali to nije prihvatljivo za konje u intenzivnom treningu, mada su određene kombinacije moguće. Ustvari, čak i tamo gde je klima blaga, temperatura ne pada ispod nule, nema snega i trava je stalno zelena, konjima na pašnjacima je neophodna redovna kontrola i prehrana, naročito ako rade, zbog čega određeno vreme opet moraju da provedu u štali. Takav kombinovani način držanja bi, dakle, mogao biti prihvatljiv za konje koji trenutno ne rade, nisu u intenzivnom treningu ili rade povremeno, kao što je slučaj sa rekreativnim konjima - oni mogu neko vreme da provedu na livadi, da bi u određeno doba opet svi bili dovedeni u štalu gde će biti podvrgnuti čišćenju i timarenju a time i pregledu, dodavanju koncentrovanog dela obroka i spremanju za jahanje. Kombinovani smeštaj ima mnoge prednosti – životinje žive u prirodnim uslovima, svakodnevni rad im nije neophodan i ne traže toliko pažnje, brige i ulaganja kao grla koja stalno borave u štali. Iskustvo pokazuje i da se s njima mnogo lakše radi pošto se napolju oslobađaju viška energije, pa su daleko bolje skoncentrisana, mirnija i poslušnija kad im se jahač popne na leđa. Kako se ne preporučuje duže ostavljanje konja na livadi bez kontrole i iznenadno hvatanje i teranje da rade, u kombinovanom držanju se insistira na određenim pravilima koje treba poštovati.

Konje držane na livadi i preko noći, treba uvesti u štalu svako jutro, nahraniti ih, očistiti, proveriti da li je s njima sve u redu, pogledati u kakvom su im stanju dlaka, koža i kopita, utvrditi da li imaju posekotina, rana, spoljašnjih parazita ili simptoma neke infekcije i onda ih ponovo pustiti napolje ukoliko vlasnik nema nameru da jaše. U toku leta ovo je sasvim dovoljno, dok se za zimski period preporučuje da konj preko noći bude unutra, a danju napolju, čim završi s radom, pokriven ćebetom ukoliko je potrebno. Na livadi, naravno, treba omogućiti pristup svežoj vodi za piće. Idealno bi bilo da negde na livadi postoji tekuća voda, pošto su jezerca ili bare potpuno beskorisne - ne samo da je voda u njima prljava, već takva mesta pogoduju razmnožavanju komaraca i drugih insekata koji u letnjim mesecima napadaju konje. Ako izvora ili rečice nema (a obično je tako) rešenje problema snabdevanja vodom je u postavljanju dugih, čvrstih, ali ne predubokih pojilica, sa ravnim ivicama. Pojilice se mogu puniti crevom ili kofama, pri čemu se moraju svakodnevno prati, zbog čega je važno da imaju neku vrstu odvoda na zatvaranje, kako bi se mogle isprazniti i temeljno očistiti. Konstrukcija treba da bude postavljena na čvrstu podlogu od cigle ili betona tako da dno bude bar 15 do 30 santimetara udaljeno od tla, dovoljno daleko od drveća i ograde da se ne bi prebrzo prljala po vlažnom vremenu. Livada može biti izdeljena električnom ogradom, koja se lako postavlja i veoma je efikasna – posle par blagih strujnih udara konji nauče da joj se ne približavaju.

Problem se javlja kod onih bistrijih, koji dokuče da je zvuk koji baterije ispuštaju povezan sa peckanjem ograde, tako da je, čim zvuka nema, potpuno ignorišu. Drvene ograde su svakako poželjnije, naročito ako su masivne i čvrste, premda većina konja voli da ih gricka i tako postepeno uništava. Ipak, pašnjaci se najčešće pregrađuju žicom, koju treba dobro zategnuti između stubova. Žica, logično, ne predstavlja idealnu ogradu, pošto je konji mogu pokidati i povrediti se. Obično se postavljaju tri žice jedna iznad druge, mada je za ždrebad i ponije potrebna još koja, kako se ne bi provukli između njih. Donja žica bi morala da bude tridesetak santimetara iznad tla, da se ne bi dogodilo da konj zaglavi nogu. Bodljikava žica se ne sme koristiti ni kao najviša, osim za konje koji su ceo život proveli na ispustima i naučili da poštuju ogradu – tada se jedna može zategnuti petnaestak santimetara ispod najviše, obične žice, sa unutrašnje strane, kako bi se životinje obeshrabrile da ližu ogradu. Bez obzira na to kako su i od čega napravljene, ograde se moraju redovno proveravati i održavati u dobrom stanju.

Ulaz u padok, odnosno kapija, treba da bude čvrsta i da se dobro zatvara. Mora da stoji na jakim šarkama i bude obezbeđena bravom ili kukom koju konj ne može sam da podigne i otvori. Vezivanje kapije konopcem ili žicom predstavlja prilično nesiguran način zatvaranja i velik gubitak vremena i nerava. Ukoliko se padok nalazi u blizini puta, preporučljivo je na kapiju staviti i katanac. Grla koja borave na ispustu i ne koriste se za rad obično nisu potkovana, mada nije loše ostaviti im potkovice na prednjim nogama. Kopita valja redovno pregledati, pošto na neravnom i tvrdom terenu lako dolazi do krzanja i pucanja, što može izazvati nepravilan rast i samim tim loš stav. Otprilike svakih osam nedelja potkivač treba da obreže i oblikuje kopita, što je naročito važno kada su u pitanju ždrebad.

Čišćenje i nega konja

Konje koji se drže u štali treba dobro očistiti svakog dana, ne samo da bi lepo izgledali već i da bi im se dlaka i koža održavale u dobrom stanju. Grla na ispustu se, doduše, ne čiste sama, ali u stanju su mnogo toga da učine za svoju kožu i dlaku. Omogućeno im je da se izvaljaju ukoliko ih nešto svrbi ili su znojava; da se češu o drvenu ogradu ili drveće kako bi ubrzala linjanje na proleće i u jesen; da grickaju i češkaju jedni druge kad god im se prohte, a ako ih zasvrbi stomak ili unutrašnja strana nogu češu se o žbunje. Čišćenje ne predstavlja brzo i blago prelaženje konjskog tela četkom. Naprotiv, to može potrajati pola sata, a još bolje 45 minuta da bi se obavilo kako valja. Pribor za čišćenje sastoji se od tvrde četke, meke četke, metalne češagije, gumene ili plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne krpe, sunđera, švica (posebne sprave za skidanje viška vode ili znoja) i noža za kopita. Tvrda četka koristi se samo za uklanjanje površinskog sloja blata i prljavštine i nikad se ne upotrebljava na osetljivim delovima konjskog tela, kao što su glava, stomak i unutrašnja strana nogu. Ne treba njome čistiti ni grivu i rep, pošto kida i krza dlaku. Za razliku od tvrde četke, mekom četkom se odstranjuje masnoća i prašina sa kože i dlake, zbog čega se tehnici čišćenja mora pokloniti posebna pažnja – četku treba kružnim pokretima dobro pritisnuti, da bi se posle nekoliko zamaha iz nje istresala prašina trljanjem o metalnu češagiju, ili otresanjem o tlo. Čišćenje se završava krpom kojom se prelazi preko konjskog tela kako bi dlaka dobila konačan sjaj. Oči i nozdrve brišu se vlažnim sunđerom. U vreme linjanja, kružnim pokretima izvedenim plastičnom ili još bolje gumenom nazubljenom četkom uklanja se najveći deo opale dlake, a ujedno se i konj masira, što poboljšava cirkulaciju krvi. Griva i rep raščešljavaju se češljem, dok se prljavština iz kopita odstranjuje nožem za kopita bar dva puta dnevno.

Za vreme čišćenja ne treba stavljati rukavice, budući da se samo vrhovima prstiju mogu napipati eventualne kvržice ili slične promene na koži. Rukama se, nadalje, uvek prelazi i preko konjskih nogu, kako bi se utvrdilo da nema otoka ili mesta koja su toplija od drugih, što može biti znak bolesti zglobova, tetiva, ligamenata itd. Noge su, ako je sve u redu, hladnije od drugih delova tela, na njima nema nikakvih ispupčenja, tetive su čvrste i zategnute i konj ne pokazuje nikakav otpor na prelazak šake. Kod periostitisa mlađih galopera ("šinbajn"), na primer, dovoljno je samo lagano preći šakom preko prednje ivice cevanice da bi se isprovocirao bol i otpor. Čišćenju nogu od blata mora se posvetiti posebna pažnja, da ne bi došlo do zatvaranja pora na koži i posledičnog zapaljenskog procesa. Uklanjanje blata, a posebno prljave prostirke iz kopita takođe je veoma značajno, pošto vlaga i prljavština mogu izazvati truljenje. Svakih par dana se, pri tom, kopita mažu specijalnim uljem ili mašću. Pri čišćenju glave, ular se skida i stavlja konju oko vrata. Valja paziti da se četkom ne udare osetljiva prednja strana glave i oči. Vime kobila se pere vlažnim sunđerom, kao i spoljašnji delovi polnih organa muških životinja. Ako se o higijeni ne vodi dovoljno računa pa dođe do nakupljanja masti i prljavštine, konju može biti otežano, čak i bolno da mokri.

Pranje blatnjavih nogu i stomaka često je neophodno da bi se uklonila ulepljena i vlažna prljavština, ali kompletno kupanje preporučljivo je isključivo u letnjim mesecima, kada je i spoljašnja temperatura visoka i voda za kupanje mlaka. U hladno doba godine, konj koji se vrati sa treninga blatnjavih nogu, stomaka i repa, može se jednostavno pustiti da se osuši kako bi se stvrdnuto blato odstranilo četkom. Ipak, ponekad je najbolje oprati ionako vlažne, hladne i prljave konjske noge, obrisati ih i osušiti, a onda staviti štalske bandaže, da bi životinji bilo toplo. Ovo sve naravno važi samo kada u štali nema kupatila ni solarijuma. Noge se peru tekućom hladnom vodom pomoću creva, brzo i temeljno, bez upotrebe bilo kakvog sapuna ili deterdženta. Posle toga moraju se osušiti što brže, najbolje trljanjem suvom piljevinom koja upija vlagu ili eventualno peškirom. Čim se dlaka na nogama osuši, čisti se od piljevine i stavljaju se štalski bandaži. Ponekad se prilikom pranja nogu koristi i blagi sapun ili šampon, naročito kod konja belaca ili sivaca na kojima se prljavština lako uočava. To se odnosi i na grivu i rep koji se lako maste, pri čemu, naravno, rep može biti zaprljan i blatnjav i posle treninga na vlažnom terenu – u takvim situacijama se takođe preporučuje upotreba blagog sapuna ili šampona, koji se posle mora brižljivo isprati.

Na opšti izgled konja puno utiče stanje u kome se nalaze griva i rep, pa im se mora ukazivati više pažnje od svakodnevnog rutinskog češljanja. I griva i rep jasno odražavaju prekomeran ili oskudan rast. Ako su retki, tu se ne može učiniti mnogo, ali kod bujne grive proređivanje i sređivanje poboljšavaju neujednačen rast i neuredan izgled. Ne preporučuje se skraćivanje makazama ili mašinom za šišanje pošto dovodi do izrastanja kratke, oštre i uspravne grive. Proređivanje i uklanjanje predugih dlaka i pramenova koji štrče obavlja se “čupanjem“ pomoću metalnog češlja ili prstima. To je najbolje uraditi dok je konj zagrejan, po toplom vremenu ili posle rada, jer ga tada najmanje boli. Iz istog razloga, jednim potezom izvlače se samo tanki pramenovi, pa ceo proces može potrajati par dana dok griva ne dobije željeni oblik. Rep će izgledati mnogo lepše ukoliko se bandažira elastičnim bandažem koji se namotava ujednačeno i čvrsto, ali ne uz previše zatezanja, od korena do vrha, pa ponovo ka korenu. Ako se bandaž prethodno pokvasi, dlake iz repa će se još bolje namestiti i delovati urednije. Na konjskom repu bandaž ne bi smeo da se drži duže od tri do četiri sata, a skida se jednostavnim povlačenjem nadole da se položaj dlake ne bi promenio. Konj bez sumnje najatraktivnije izgleda ukoliko su mu i griva i rep upleteni, ali tu tehniku nije lako opisati i najbolje je naučiti je od nekog ko je iskusan u poslu.

Čišćenje i nega kopita

 

Čišćenje i nega kopita je posebno važan deo svakodnevne nege konja i počinje u najranijem uzrastu ždrebeta, budući da od toga zavisi normalan rast rožine i eventualno ispravljanje nepravilnosti u hodu.

Kod ždrebadi kopita brzo rastu i rožina relativno brzo postaje sve jača i čvršća, zbog čega je neophodno da se već u uzrastu od mesec dana kopita pažljivo pregledaju i po potrebi obrezuju. To, naravno, treba da obavi osoba koja se dobro razume u posao. Kopita odraslih konja valja pregledati i po potrebi obrezati bar jednom mesečno, budući da se ne troše istom brzinom kod svih konja.

Po završetku treninga ili po povratku s ispusta, ali i pri izlasku iz štale, prljavština iz kopita se uklanja specijalnim nožem - euframerom. Ovom alatkom odstranjuju se zaglavljeni kamenčići, blato, stajsko đubre i druge vrste prljavštine. Konji se moraju držati na čistoj i suvoj prostirci, jer vlaga i amonijak iz mokraće nagrizaju rožinu.

Da bi se u toplim danima sprečilo preterano isušivanje kopita, tokom noći se u šupljine tabana može staviti vlažna ilovača pomešana s plevom ili, ukoliko je dostupna, goveđa balega. Ovaj postupak se preporučuje i par dana pre potkivanja, kako bi kopita bila mekša, obrada manje naporna, a potkivačev posao lakši. Naime, krta kopita pucaju. Da bi se to izbeglo, preporučljivo ih je jednom do dva puta nedeljno mazati neslanom svinjskom mašću, ili nekim od industrijskih preparata. To je najbolje uraditi nakon vraćanja u štalu, pranja i sušenja kopita, posle čega konji duži deo dana provode u štali. Kopita se ne smeju strugati nožem ili ribati peskom, pošto se tako može oštetiti rožina.

Ishrana konja

Prof. dr Dragiša Trailović Prof. dr Tihomir Petrujkić Prof. dr Marijana Vučinić
Asist. mr Ružica Trailović Dr Zoran Katrinka

 

Preduslov za pravilno hranjenje konja je dobro poznavanje anatomskih specifičnosti organa za varenje ove vrste životinja. Konji imaju relativno mali želudac čiji kapacitet ne prelazi 7 - 8 odsto ukupne zapremine gastrointestinalnog trakta, što je u poređenju sa 60 do 70 odsto kod pasa i mačaka više nego malo.
Zbog toga konj nije u stanju da odjednom unese veću količinu hrane. Za divlje konje mali želudac je bio prednost jer su tako lakše mogli da pobegnu od predatora koji su ih ugrožavali. Kako su gotovo kontinuirano bili na paši gde je hrane bilo u izobilju i maltene neprekidno jeli, nisu ni imali potrebu za većim želucem koji kod drugih vrsta životinja uglavnom ima ulogu u skladištenju hrane. Veći deo navika divljih konja vezanih za ishranu je, dakle, utemeljen u građi organa za varenje, što se nije promenilo sa pripitomljavanjem, zbog čega ni ishrana domaćih konja ne može mnogo odstupati od ishrane njihovih predaka.

Posmatranjem konja slobodno držanih na pašnjaku može se zapaziti da oni 50 do 70 odsto vremena dnevno provode pasući. Nezavisno od vrste hrane (seno, zrnevlje ili kompletna smeša briketa), u zatvorenim stajama konji preko dana jedu jednom na sat, a noću na svaka dva do tri sata. Pri tome, iako je hrana uvek dostupna, količina vremena provedena u jedenju opada sa 50 do 70 odsto kada su na pašnjaku, na 30 do 70 odsto kada jedu samo seno, 35 do 40 odsto ukoliko jedu kompletnu briketiranu smešu i na 13 do 19 odsto ukoliko dobijaju samo mešavinu zrnevlja. Smanjena količina vremena provedenog u jedenju znači da se veća količina hrane konzumira odjednom. Ta količina je još veća ukoliko hrana nije uvek dostupna, što je uobičajeno za sve konje koji ne žive na pašnjaku.

Što je veća količina hrane pojedene odjednom, veće je istezanje želuca, veći gastrointestinalni motilitet i brži metabolizam: ritam srčanog rada, cirkulacija, zatim lučenje hormona nadbubrežne žlezde – aldosterona i kortizola. Brzo hranjenje rezultira velikim povećanjem motiliteta debelog creva i očiglednim smanjenjem gastrointestinalnog protoka krvi. Tako, na primer, kod konja koji su hranjeni jednom dnevno utvrđeno je značajno opadanje volumena plazme, najverovatnije zbog povećanog izlaska tečnosti u digestivni trakt usled obilnog lučenja pljuvačke, želudačnog i crevnog soka. Takve promene nisu registrovane kod konja koji su hranjeni istom količinom hrane više puta dnevno.

Konj je biljojed i gotovo sve svoje potrebe može da podmiri uobičajenom biljnom hranom: zelenom travom, senom ili zrnevljem, uglavnom žitarica. Kombinacijom kabastih i koncentrovanih biljnih hraniva, dakle, konj može da obezbedi sve neophodne hranljive materije: ugljene hidrate, masti, proteine, mineralne materije i vitamine. Za život u prirodi, koji ne zahteva preterano trošenje energije, sve potrebe organizma mogu se podmiriti samo zelenom travom ili senom. Veća fizička naprezanja, međutim, zahtevaju dodatnu količinu energije, koja se, opet, može dopuniti dodavanjem koncentrovanih hraniva – mahom zrnevlja žitarica.
Obezbeđenje energetskih potreba predstavlja poseban problem kod sportskih konja. Za ekstremno velike napore, naime, potrebne su izuzetno velike količine koncentrovanih visokoenergetskih hraniva – njihovo varenje i iskorišćavanje je mnogo brže (80 odsto se apsorbuje u tankom crevu), što omogućava ređe
hranjenje, jer se manjom količinom dobija veći efekat. To, međutim, ne znači da se koncentrovanom hranom mogu isključiti kabasta celulozna hraniva. Potrebe u proteinima, koje nisu zanemarljive, posebno za jedinke koje rastu, ždrebne i dojne kobile, kao i sportske konje, uglavnom se mogu pokriti kombinacijom uobičajenih kabastih i koncentrovanih hraniva, dok se povećane potrebe u nekim finijim sastojcima (vitaminima i mineralima) mogu podmiriti posebnim komercijalnim dodacima i dopunskim hranivima.

Potrebe u kabastim hranivima

Ma koliko nekima zvučalo nelogično, svim konjima, u svim situacijama, za održavanje života neophodni su voda i kabasta hraniva, dok su zrnevlje žitarica i različiti suplementi, na primer so, potrebni samo pod određenim okolnostima ili predstavljaju stvar izbora – mogu biti korisni ali može se i bez njih. Konjima bi, dakle, trebalo obezbediti vodu i kabasta hraniva u količinama koje mogu konzumirati koliko god žele. Izuzetak su pregojena grla, kojima treba ograničiti davanje kabastih hraniva i ukinuti koncentrovanu hranu (zrnevlje).

Kabasta hraniva su konjima potrebna kao izvor celuloze. Celuloza je neophodna za održavanje normalne aktivnosti, a time i ravnoteže mikroorganizama u debelom crevu – cekumu i velikom kolonu, koji varenjem celuloze oslobađaju dodatnu količinu iskoristljive energije ali i druge sastojke bitne za podmirivanje potreba konja. Ovaj nesvarljivi sastojak kabaste hrane (koga nema mnogo u drugim hranivima) je, nadalje, potreban za održavanje normalne pH vrednosti u crevima i adekvatne pokretljivosti creva, pri čemu pomaže u sprečavanju prebrzog unošenja lako svarljivih ugljenih hidrata, kojih ima mnogo u zrnevlju žitarica. Prebrzo unošenje preterane količine lako svarljivih ugljenih hidrata koje prevazilaze kapacitete za varenje i apsorpciju u prednjim partijama tankog creva, izazvaćedijareju, koliku i akutni laminitis (kopitnu kočinu).

Često se postavlja pitanje koje su to minimalne količine kabastih – celuloznih hraniva neophodnih za održavanje života, s obzirom na mišljenje mnogih trenera i vlasnika sportskih konja da kabasta hraniva samo opterećuju digestivni trakt (prepuna debela creva su dodatni teret koji konji moraju da nose), a ne obezbeđuju dovoljno energije. Iako su opisani slučajevi da su konji održavani u potpuno dobrom zdravlju davanjem samo pola kilograma kabastih hraniva na 100 kilograma telesne mase, dok je ostatak njihovih potreba za energijom obezbeđivan zrnevljem žitarica, ovako mali udeo kabastih hraniva u obroku (15 do 35 odsto kabaste hrane i 65 do 85 odsto zrnevlja) po mišljenju mnogih stručnjaka izlaže konja riziku od problema izazvanih nedovoljnim unošenjem celuloze. Eventualno smanjenje apetita iz bilo kog razloga, na primer, ako se grlo ne oseća dobro, ili zbog promene vremena ili okruženja, svešće se prvenstveno na redukciju kabastog, a ne zrnastog – ukusnijeg dela obroka, što je sasvim dovoljno da se izazove dijareja, kolika ili akutni laminitis. Namerno dodavanje zrnastih hraniva pri tom, može dovesti i do pojave praznične bolesti, naročito u uslovima neregularnog treninga i opterećenja, a u najboljem slučaju do gojaznosti. Zbog toga se preporučuje da kabasta hraniva čine bar polovinu ukupne mase suve materije hrane u obroku, ili, najmanje kilogram kabastih hraniva na 100 kilograma telesne mase. Svako smanjenje količine kabastih hraniva u obroku bi, shodno tome, trebalo propratiti i proporcionalnim smanjenjem udela koncentrovanih hraniva. Davanje neodgovarajuće količine kabastih hraniva konju koji nije na pašnjaku povećava rizik ne samo od dijareje, kolika i kopitne kočine, već i od loših navika - žvakanja drveta, koprofagije, i posebno kod mladih konja, žvakanja repa i grive.

Do pojačanog griženja i žvakanje drveta uporedo sa smanjenim unošenjem kabastih hraniva dolazi iz dva razloga:

(1) zbog skraćenog vremena hranjenja i/ili dosade, kao i
(2) povišene aktivnosti bakterija sa posledično većom produkcijom slobodnih masnih kiselina i povećanom kiselošću slepog creva.

Žvakanje drveta je škodljivo i štetno iz najmanje tri razloga:
(1) tako se uništavaju drvene ograde ili drveni elementi u boksevima,
(2) iverje od drveta preti da se zabode u sluznicu usne duplje, i
(3) lako dolazi do opstrukcije (začepljenja) creva, koja može biti fatalna za konja. Žvakanje grive i repa ne predstavlja samo kozmetički problem – i ono može da izazove opstrukciju creva stvaranjem dlačnih lopti (bezoara).

Naravno, postoje i drugi razlozi za pojavu perverznog apetita (žvakanje drveta, griženje dlake i repa): to su, na primer, deficit mineralnih materija u obroku, nedostatak proteina i, relativno često, dosada ili igra i imitiranje drugih konja. Ipak, prva mera u korekciji ovakvih navika treba da bude korekcija kabastog dela obroka.

Potrebe u koncentrovanim hranivima

Kao što je već rečeno, koncentrovana ugljenohidratna hraniva nisu neophodna svim konjima, bar ne sve vreme. Ipak, zrnasta hraniva, posebno zob, deo su uobičajene svakodnevne ishrane konja. Zrnevlje, pre svega žitarica, kao i različite mešavine zrnevlja, daju se konjima kada je neophodno obezbediti potrebne hranljive sastojke kojih nema u dovoljnoj količini u kabastim hranivima. Osim u slučajevima povećanih potreba za energijom kod konja u intenzivnom treningu, slične potrebe postoje u toku rasta i u laktaciji, kao i u slučajevima nedostupnosti kvalitetnih kabastih hraniva.

Iako se teorijski konji mogu postepeno adaptirati na ishranu koja se sastoji isključivo od zrnevlja žitarica, što je veći udeo zrnevlja u ishrani veći je i rizik od dijareje, kolike, kopitne kočine, praznične bolesti i drugih sličnih miopatija neposredno izazvanih naprezanjem, hiperaktivnosti i gojaznosti. Povećana količina lako svarljivih ugljenohidratnih hraniva koja prevazilazi kapacitet za varenje i apsorpciju u tankim crevima u većoj količini dospeva do debelog creva gde postaje plen bakterija: povećano razmnožavanje (prerastanje) bakterija koje razlažu lako svarljive ugljene hidrate i njihova povećana aktivnost za posledicu ima oslobađanje velikih količina organskih kiselina, koje dovode do pada pH u debelim crevima, povećane destrukcije bakterija osetljivih na povećanu kiselost crevnog sadržaja i izlaska njihovih toksina, čime se, osim opasnosti od toksemije, drastično narušava ravnoteža između pojedinih vrsta bakterija, uz dodatni rizik od prerastanjapatogenih (štetnih) vrsta bakterija koje dovode do proliva i/ili nakupljanja gasova u crevima, po pravilu sa količnim bolovima. Zbog toga se preporučuje da količina zrnevlja ili mešavine koncentrovane hrane u obroku ne bude veća od polovine ukupne količine hrane u obroku, osim za konje mlađe od godinu dana, ili one koji se intenzivno koriste za aktivnosti sprinterskog tipa, koji mogu dobijati čak i 70 odsto mešavine zrnevlja. U svim drugim slučajevima, dakle, maksimalna količina suve materije zrnevlja, bez većih rizika od pomenutih komplikacija, ne bi trebalo da pređe 50 odsto od ukupne količine suve materije u obroku, a to praktično znači da se konjima bezbedno može dati 0,7 kilograma zrnevlja na 100 kilograma telesne mase dnevno.

Tehnika hranjenja konja

Budući da među životinjama postoje velike individualne razlike, nema striktnog pravila o količini potrebne hrane koje važi za sve jedinke. Otprilike, prosečan konj visok oko 150 santimetara jede oko 12 kilograma hrane za 24 časa. Obično se kombinuje sedam kilograma sena i pet kilograma koncentrata - ukoliko konj jede više sena, dobija manje zrnevlja i obrnuto. Ako obavlja težak rad, treba mu više koncentrovanih hraniva.

Grlima koja ne rade valja ukinuti koncentrovanu hranu.

Tabela 1. Prosečna količina hrane koju konji dnevno konzumiraju
(u procentima od telesne mase).
KATEGORIJA
KONJA
KABASTA
HRANA
KONCENTRAT UKUPNO
Odrasli konji
Uzdržne potrebe 1,5-2 0-0,5 1,5-2,0
Visokoždrebne kobile 1,0-1,5 0,5-1,0 1,5-2,0
Kobile u laktaciji 1,0-2,0 1,0-2,0 2,0-3,0
Radni konji
Laki rad 1,0-2,0 0,5-1,0 1,5-2,5
Srednje težak rad 1,0-2,0 0,7-1,5 1,7-2,5
Težak rad 0,7-1,5 1,0-2,0 2,0-2,5
Podmladak
Ždrebad do 3 mes. 0 1,0-2,0 1,0-2,0
Ždrebad (6 mes.) 0,5-1,0 1,5-3,0 2,0-3,0
Godišnjaci 1,0-1,5 1,0-2,0 2,0-2,5
Dvogoci 1,0-1,5 1,0-1,5 2,0-2,5

Konji se veoma često hrane tri puta dnevno, pri čemu se svaki obrok sastoji od kabastog dela koji prvo dobijaju i koncentrovanog dela koji dobijaju nakon određene pauze, pri čemu se između ova dva dela obroka mogu napojiti. U pojedinim situacijama, posebno u štalskim uslovima držanja, praktikuje se ičetvorokratno hranjenje, koje za radne konje svakako nije praktično, posebno ako se zna da se bar sat vremena nakon obroka konji ne smeju podvrgnuti većem opterećenju. Kod štalskog držanja neki daju četiri kabasta i dva koncentrovana obroka, a neki četiri kabasta i četiri koncentrovana obroka, naročito kod mlađih kategorija, uz dva ili tri koncentrovana obroka kod konja koji borave napolju.

Bez obzira na sistem hranjenja, važno je paziti da se između obroka ne prave velike pauze, po mogućstvu ne veće od šest časova, da se glavni deo kabastog dela obroka da uveče, kako bi se grla zabavljala tokom noći i da se posle hranjenja sačeka bar jedan sat pre nego što se počne s radom. U praksi to često izgleda ovako: konji rano ujutru dobijaju kabasti deo obroka, ako nema automatskih pojilica posle kabastog dela obroka se napoje, zatim dobijaju koncentrovani deo obroka uz koji im se ostavlja dodatna količina kabaste hrane koju mogu da jedu polako u toku dana. Posle podne se ponavlja isti postupak - prvo dobijaju manji kabasti deo obroka, napoje se, zatim dobijaju koncentrovani obrok i potom veći deo kabastog koji mogu lagano da jedu u toku noći. Na taj način im se omogućava da hranu uzimaju polako i gotovo kontinuirano, po režimu koji približno odgovara prirodnom načinu hranjenja konja u prirodi.

Potrebe u vodi i napajanje konja

Napajanje je posebno značajan problem. Najbolje je da u boksevima postoje automatske pojilice, da bi životinje mogle da piju kad god požele. Ukoliko nema pojilica konje treba napajati svežom čistom vodom bar tri puta dnevno, ili najmanje onoliko puta koliko imaju obroka. Napred je već rečeno da se često praktikuje da se konji poje između kabastog i koncentrovanog dela obroka.

Pojedini konjari smatraju da se napajanjem neposredno nakon konzumiranja koncentrovanog dela obroka mogu izazvati ozbiljne digestivne smetnje sa količnim bolovima (bubrenje zrnevlja sa posledičnim proširenjem želuca i otežanim pražnjenjem ili ubrzana pasaža koncentrovanog dela obroka kroz tanko crevo zajedno sa vodom), mada to nije potvrđeno.

Potrebe u vodi zavise od uzrasta životinje, vrste hrane, spoljašnje temperature, vrste rada itd. Generalno se smatra da bi na jedan kilogram suve hrane trebalo uneti dva i po do tri litra vode, u svakom slučaju, ne manje od 50 do 60 ml/kg telesne mase koliko iznose uzdržne potrebe zdravih konja. Mlade životinje zahtevaju nešto više vode od starijih. Ishrana suvom hranom, razume se, traži više vode, za razliku od konja na paši koji sa sočnom zelenom hranom unose i znatne količine vode.

Tokom velikih fizičkih opterećenja, posebno u letnjim mesecima kada suspoljašnje temperature visoke, zbog intenzivnog znojenja i većih gubitaka tečnosti potrebe u vodi se drastično povećavaju. Zbog toga bi napajanje iz automatskih hranilica bilo bolje rešenje od napajanja iz kofa (neki praktikuju da kantu punu vode ostave konju i između obroka). Automatskim pojilicama se, naravno, ne mogu rešiti svi problemi. Povećani gubici tečnosti putem znojenja nisu tako jednostavni jer se osim vode na taj način gube i drugi sastojci, u prvom redu elektroliti koji se ne mogu nadomestiti običnom vodom za piće. U takvim situacijama se moraju dodavati elektroliti (natrijum, kalijum, kalcijum, magnezijum, hloridi), bilo u obliku rehidrantnih soli koje se mogu sipati u vodu za piće, staviti u hranu ili dati direktno u usta, bilo intravenski, u slučaju težih dehidracija.

Ishrani i napajanju konja se, dakle, mora pokloniti dužna pažnja. Uz neophodnost obezbeđenja svih potrebnih hranljivih materija i vode i poštovanje odnosa između kabastog i koncentrovanog dela obroka, nije loše zapamtiti sledeće:

(1) konje treba hraniti svakog dana približno u isto vreme (ako je to moguće), obrocima iste veličine, u skladu sa ustaljenim ritmom hranjenja i tako stvorenim navikama konja;
(2) dnevne potrebe je poželjno podeliti u više obroka (što više to bolje), nikako manje od dva puta dnevno; (3) konje koji imaju veće potrebe za hranom (radni konji, kobile u laktaciji i mladi konji koji rastu) i dobijaju ukupno hrane u količini većoj od dva i po odsto telesne mase dnevno, treba hraniti najmanje tri puta
dnevno;
(4) u intenzivnom treningu zrnastu hranu je poželjno dati četiri do pet sati pre rada i ne hraniti ih bar jedan sat posle napornog rada;
(5) davanjem više manjih obroka dnevno, posebno kada je u pitanju koncentrovana hrana, može se dosta uštedeti zbog efikasnijeg iskorišćavanja hrane;
(6) svaki prelazak sa jedne na drugu vrstu hraniva mora biti postepen; (7) konji moraju biti redovno čišćeni od crevnih parazita (bar jednom u tri meseca) i imati stalan pristup ciglama soli, ili im treba davati odgovarajuće smeše mineralnih materija.

Osnovna hraniva za konje

U kabasta hraniva spadaju seno, detelina i sveža zelena hrana. Seno se dobija sušenjem zelene mase i ima veću hranljivu vrednost ako se trava kosi pre ili u početku cvetanja. Kvalitetno seno se sastoji od nežnih stabljika trave sa dosta lišća, ima prijatan miris, ukusno je, meko na dodir, zelene boje i u njemu nema prašine, vlage i korova. Livadsko seno je bez sumnje najbolji izbor, bar za sportske konje, pri čemu je ono utoliko atraktivnije i ukusnije ukoliko je bogatije različitim vrstama trava. Seno sa veštačkih livada, koje izgleda veoma kvalitetno, može biti daleko manje ukusno od sena sa prirodnih livada, koje izgleda manje kvalitetno i neretko sadrži više korovskih biljaka.

Detelina ima veću kaloričnu vrednost od sena, sadrži dva puta više proteina i tri puta više kalcijuma, kao i veću količinu vitamina. Iako se često koristi u ishrani radnih ili tovnih konja, ne smatra se pogodnom za ishranu sportskih konja i njena primena ponekad može rezultirati problemima koji se uglavnom pominju u vezi sa ishranom koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima. Kod nedovoljno osušenog sena i deteline, inače, često se javlja plesan. Plesnivo seno je opasno i može da dovede do brojnih komplikacija – trovanja i kolika, zbog čega se ni po koju cenu ne sme davati konjima. Bala dobro pripremljenog sena ili deteline se nakon presecanja kanapa raspada na kriške i tada se oseća prijatan miris sena bez prašine, pri čemu se na preseku ne zapažaju vlažniji i tamniji delovi neprijatnog mirisa, posebno na buđ.

Sveža zelena hrana predstavlja najprirodnije hranivo za konje i najčešće se koristi kod konja koji se drže na pašnjacima, premda se zelena hrana može koristiti i u obročnoj ishrani. Kvalitetna zelena hrana je jasno zelene boje, prijatnog mirisa i ukusa, meka i elastična. Njena hranljiva vrednost zavisi od toga koje vrste trave su pretežno zastupljene.

I različite žitarice se pre žetve mogu kositi, sušiti i koristiti kao seno. Što više zrna sadrže, veća im je hranljiva vrednost. Ukoliko je zrnevlje uklonjeno, ostaje samo slama, čija je kalorična vrednost izuzetno mala pa ne predstavlja dobro hranivo, ali može se upotrebljavati kao odlična prostirka. Seckana slama se često meša sa koncentrovanim delom obroka halapljivih konja, da bi ih naterala da sporije jedu.

Osnovna energetska hraniva za konje su zob, kukuruz i ječam, ređe druga zrnasta hraniva bogata proteinima, ugljenim hidratima i mastima, ili sporedni proizvodi prerade žitarica, soje, šećerne repe i sl.

Zob ili ovas je bez sumnje žitarica koja se najčešće koristi u ishrani konja, pošto se po svojoj prirodi najviše približava idealu koncentrovane hrane potrebne ovim životinjama. Budući da je izuzetno bogata celulozom, gotovo je nemoguće da izazove bilo koju vrstu poremećaja u varenju, pa se stoga smatra sigurnim hranivom. Zahvaljujući maloj gustini, odnosno niskoj specifičnoj težini, brzina kojom konji jedu zob je taman onolika koliko njihovom sistemu organa za varenje odgovara da bi pravilno funkcionisao. Zbog voluminozne strukture zrna sa ljuskom, naime, nakon žvakanja i gutanja ove žitarice ostaje prilično rastresita masa koja lako prolazi kroz digestivni trakt konja.

Generalno gledano, zob se po mišljenju mnogih stručnjaka može smatrati savršenim koncentrovanim hranivom za konje - ona predstavlja osnovno energetsko hranivo, isto kao što kvalitetno livadsko seno predstavlja osnovno kabasto hranivo. Može se koristiti u vidu celih zrna, lomljena, pokvašena, ili samlevena, mada se mlevenjem ne povećava svarljivost proizvoda. Kada se upotrebljava u ishrani sasvim male ždrebadi, treba da bude oljuštena.

Novija istraživanja, inače, iznose na videlo i neke lošije karakteristike zobi, koje na neki način demistifikuju predstavu o “idealnoj hrani” za konje. To se u prvom redu odnosi na sastav ovog hraniva - nedostatak određenih hranljivih sastojaka i njihovu neuravnoteženost. Tako, na primer, sadržaj esencijalnih aminokiselina (lizin i metionin) je nizak, iako je koncentracija proteina relativno visoka. Zob je bogata fosforom, ali on se nalazi u obliku u kome ga organizam gotovo ne može iskoristiti. U zavisnosti od sezonskih prilika, nadalje, zapažaju se velike oscilacije u pogledu kvaliteta zrna od jedne do druge žetve, što se u toj meri ne može videti kod drugih žitarica.

Što se tiče starog i široko rasprostranjenog verovanja da u zobi postoji neki neidentifikovan hranljivi sastojak koji stimuliše aktivnost konja, naučna istraživanja ovu pretpostavku nisu uspela da dokažu. Ipak, iskustva odgajivača i vlasnika jahaćih grla pokazuju da su konji koji uglavnom jedu zob izuzetno živahni, puni energije, čak i nervozni i skloni otporu prema obuci, pa se ne preporučuje davanje ovog hraniva kada su u pitanju poniji za decu ili konji za školu jahanja.

Ječam je takođe izvanredno hranivo za konje, iako postoje mnogobrojne predrasude vezane za njegovo korišćenje. Sadrži nešto manje proteina i celuloze u odnosu na zob, ali i znatno više skroba i masti, zbog čega ima veću energetsku vrednost. Gustina ječma veća je od gustine zobi, pa je zato i rizik od stomačnih i drugih tegoba, karakterističnih za ishranu visokoenergetskim hranivima, znatno veći. Iz tog razloga je neophodno voditi računa o adekvatnom odmeravanju veličine obroka za konje i postepeno ga uvoditi u ishranu. Baš kao i kod zobi, hranljiva vrednost ječma može bitno da varira od godine do godine, u zavisnosti od vremenskih prilika. Organizam konja ga najbolje iskorišćava ukoliko se daje natopljen, kuvan, izgnječen ili grubo samleven. Ječam se najčešće potapa da nabubri i u tom obliku predstavlja izvanredno zimsko hranivo.

Sledeće koncentrovano zrnasto hranivo je kukuruz, koje je bar na našim prostorima veoma popularno a u nekim sredinama i osnovno hranivo koje se koristi podjednako u ishrani svih vrsta domaćih životinja. Kukuruz je jedno od najukusnijih zrnastih hraniva za konje, koje uz to poseduje visoku energetsku vrednost, zahvaljujući velikoj koncentraciji ugljenih hidrata i masti, zbog čega je popularan kao zimsko hranivo. Njegova najveća mana je prilično nizak procenat proteina, a naročito esencijalnih aminokiselina - lizina i triptofana.

Za razliku od zobi i ječma, kukuruz sadrži manje celuloze, pri čemu su zbog veće energetske vrednosti i lakše svarljivosti daleko veće mogućnosti od pojave komplikacija koje su već pomenute u vezi sa koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima (kopitna kočina, praznična bolest i sl.). Zajednička karakteristika svih žitarica, uključujući i kukuruz, je to što sadrže relativno malu količinu mineralnih materija, pri čemu je posebno izražen deficit kalcijuma. Kukuruz se konjima daje u zrnu, samleven (u obliku kukuruznog brašna), izdrobljen, zgnječen ili nakvašen.

Pored zobi, ječma i kukuruza, postoji još nekoliko vrsta zrnastih hraniva koja se mogu koristiti u ishrani konja, premda se to u praksi ne sprovodi baš često, bilo zato što se te biljke ne gaje u većoj količini, ili stoga što njihova primena zahteva veću opreznost i pažnju, pošto mogu biti uzrok digestivnih problema. U tu grupu spadaju meka pšenica, sirak, raž, pirinač i zrnevlje mahunarki (grašak, grahorica, pasulj, soja), koje se uvek daju prekrupljene. Ove vrste hraniva se nikad ne mogu koristiti kao osnova koncentrovanog dela obroka, već kao dopuna i to uz oprez.

Neodgovarajuća upotreba ovih hraniva može biti višestruko štetna po zdravlje konja. Sirak, na primer, ima mnogo tanina koji smanjuje svarljivost celog koncentrovanog dela obroka i može izazvati opasne poremećaje u radu sistema organa za varenje. Što se tiče raži, treba voditi računa o tome da ovu vrstu žitarica često napadaju gljivice koje luče visokotoksične supstance koje mogu da ugroze zdravlje, a u težim slučajevima i život konja. Još jedna loša strana ovog hraniva je to što nije baš ukusno, pa ga životinje prilično nerado jedu, ukoliko nije pomešano sa nekim drugim sastojcima. U nekim krajevima se, na kraju, u malim količinama,nastavak na drugoj strani koristi i laneno seme, samleveno ili u obliku kaše, koje pozitivno utiče na rast i sjaj dlake i dobro stanje kože.

Industrijski napravljeni briketi zadovoljavaju sve normative pravilne ishrane i predstavljaju kompletno hranivo, budući da životinjama koje ga jedu nisu neophodni nikakvi vitaminski ni mineralni dodaci. Prednost briketa je u tome što se njima lako rukuje i mogu dugo da stoje. Na tržištu postoji veliki broj različitih vrsta ove hrane, a sastav je odštampan na ambalaži, pa je jednostavno izračunati u kojoj se količini daju. Uz brikete, obično se dodaje i malo mekinja, mada nije obavezno.

Mekinje - sporedni produkt prerade tvrde pšenice, takođe se svrstavaju u koncentrovana hraniva, mada je njihova energetska vrednost znatno manja. One su, inače, veoma korisne u ishrani, povoljno utiču na varenje, osvežavaju, zasićuju i “zabavljaju” konja (oni veoma rado žvaću mekinje), pri čemu se zahvaljujući niskoj energetskoj vrednosti mogu davati bez većeg rizika u svakom obroku, najbolje nakvašene.

Melasa je sporedni produkt u proizvodnji šećera, izuzetno je slatka, pa se upotrebljava za poboljšanje ukusa hrane koju konji nerado jedu. Ona se, dakle, koristi kao dodatak koncentrovanom obroku - ne sme se nikako davati u većim količinama jer se mogu pojaviti brojne komplikacije već pomenute u vezi sa koncentrovanim hranivima. U jednoj našoj ergeli je, na primer, pre nekoliko godina u razmaku od nekoliko dana uginulo nekoliko konja od akutne klostridioze, čija je pojava dovedena u vezu sa davanjem većih količina melase u obroku.

U pojedinim slučajevima postoji potreba i za dodavanjem proteinskih dodataka, mada su ove potrebe daleko manje značajne od potreba u energiji. Ipak, konvencionalna hraniva za konje ili ne sadrže dovoljno proteina ili sadrže proteine niske upotrebne vrednosti, oskudne naročito u esencijalnim aminokiselinama, zbog čega se potreba za proteinskim suplementima ne sme zanemariti. Proteinski dodaci koji se najčešće koriste u ishrani konja potiču iz semenki mahunarki sa visokim sadržajem ulja u kojima, nakon ekstrakcije, ostaje velika koncentracija proteina, pri čemu su zahvaljujući dejstvu visokih temperatura uništeni potencijalno toksični sastojci sirovih semenki. Kao proteinski dodatak veoma je popularno sojino brašno, koje sadrži između 40 i 50 odsto proteina odličnog kvaliteta. Doziranje je individualno, u skladu sa potrebama životinje. Međutim, treba imati u vidu da višak proteina u ishrani, uostalom isto kao i manjak, može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema.

Sojino brašno je siromašno kalcijumom, fosforom, karotinom i vitaminom D. Višak proteinskih hraniva može dovesti do poremećaja ravnoteže bakterijske flore u crevima sa često neugodnim komplikacijama. Poput opisanog primera preteranog davanja melase, pre desetak godina je na drugoj ergeli takođe registrovano nekoliko slučajeva uginuća od klostridioze, koja je ovoga puta dovedena u vezu sa (naglim?) uvođenjem sojine sačme u obrok sportskih konja.

Na kraju, kao proteinski dodatak može se koristiti i laneno brašno, koje se dobija od ostatka lanenog semena posle ekstrakcije ulja i sadrži oko 35 odsto proteina niže biološke vrednosti, sa nedovoljno karotina i vitamina D. Za svoju popularnos kao dodatka obroku može da zahvali lanenom ulju, koje u malim količinama ostaje u nusproduktima ekstrakcije i budući da poseduje visoku koncentraciju nezasićenih masnih kiselina izvanredno deluje na stanje kože, dlake i kopita konja. Osim toga, laneno seme je blago laksativno sredstvo, što je veoma korisno ukoliko se daje u maloj količini. Upotreba sporednih produkata ekstrakcije suncokretovog ulja se, inače, ne preporučuje, pošto se veoma lako kvare, pa mogu da izazovu poremećaje u varenju.

Voće i povrće (naročito jabuke, šargarepa i šećerna repa) su čest dodatak konjskom obroku, koji se zbog visokog sadržaja vode (od 80 do 85 odsto) koristi u ishrani pregojenih životinja, a zbog ukusa - za otvaranje apetita i kao nagrada. Posebno veliki značaj u ishrani konja ima šargarepa, koju valja davati što više, naročito zimi.

Posebne potrebe za mineralima i vitaminima se podmiruju vitaminsko-mineralnim preparatima koji sadrže kalcijum, fosfor, natrijum, kalijum, oligoelemente i vitamine, kao i ciglama soli, zatim oralnim rehidrantima – koncentratima elektrolita koji su naročito važni za sprečavanje dehidracije tokom dugih i napornih takmičenja.

Korišćenje ovih dodataka je posebno bitno kod sportskih grla, koja se tokom velikih naprezanja mnogo više “troše” i čije su potrebe u pojedinim vitaminima i mineralnim materijama, konačno, neuporedivo veće od potreba ostalih kategorija konja.

Ishrana konja treba da bude uravnotežena i njome se moraju pokriti potrebe za svim važnim komponentama obroka. Komponovanje obroka nije jednostavno i zahteva ne samo dobro poznavanje potreba, kako uzdržnih, tako i specifičnih, u vezi sa fiziološkim stanjem (ždrebad za rast, ždrebne kobile za razvoj ploda, priplodni pastuvi za produkciju sperme), fizičkim opterećenjem, već i anatomskofizioloških karakteristika konja, osobenosti pojedinih hraniva itd. Greške mogu biti veoma ozbiljne, posebno u slučaju neodmerenog davanja koncentrovanih zrnastih hraniva i industrijskih nusprozvoda čijim se “predoziranjem” mogu izazvati daleko
veći problemi od eventualnog “subdoziranja” ili nedavanja. Bez obzira na to koje koncentrovano hranivo konj dobija, važno je da se promene u režimu ishrane ne sprovode naglo i odjednom, već postepeno. Precizno sastavljanje obroka koji će podmiriti apsolutno sve potrebe konja nije lako. Na papiru idealno sastavljen obrok ne garantuje da će podmiriti sve potrebe konja, posebno ako se ne zna koliko će konj ponuđene hrane uopšte pojesti, a zatim ni koliko će se od pojedene hrane svariti i apsorbovati. Nutricionisti prilikom sastavljanja obroka najčešće polaze od tabelarnih vrednosti potreba u energiji, proteinima, mineralnim materijama i vitaminima, za određenu telesnu masu i proizvodnju (prirast, proizvodnja mleka, obavljanje rada), eventualno rezultata kliničkih i laboratorijskih ispitivanja krvi, respektujući posebno parametre značajne za procenu nutritivnog statusa, posle čega pristupaju kombinovanju pojedinih hraniva uzimajući u obzir njihove koeficijente svarljivosti i apsorpcije. Hoće li tako sastavljen obrok konj i pojesti u celini ili samo delimično, treba svakako proveriti i po potrebi preduzeti određene korekcije.

U svakom slučaju, danas postoje kompjuterski programi koji mogu da izbalansiraju obrok na osnovu ponuđenih parametara o potrebama i raspoloživim hranivima. Nažalost, retko kada smo u mogućnosti da kompjuteru ponudimo precizne podatke o potrebama i kvalitetu hraniva, zbog čega se u praksi često služimo šablonskim obrocima koje po potrebi korigujemo određenim dodacima. (U sledećim tabelama je prikazano nekoliko šablonskih obroka za pojedine kategorije konja).

Način primene suvih kabastih i koncentrovanih hraniva

Kabasta hraniva treba davati na način koji na najmanju moguću meru smanjuje:

(1) gubitak hraniva, naročito lišća, koje ima najveću hranljivu vrednost;
(2) fekalnu kontaminaciju, koja ne samo da doprinosi gubitku hraniva nego i povećava broj
intestinalnih parazita i
(3) udisanje prašine, koje pojačava respiratorne probleme.

Da bi se ispunili ovi ciljevi, kabasta hraniva valja davati iz jasala, kontejnera za seno ili drvenih hranilica koje čuvaju lišće i smanjuju gubitak hrane, a zadržavanjem iznad zemlje i fekalnu kontaminaciju.

Prihranjivanje ždrebadi na sisi tako što im je seno bacano na zemlju, koja je inače bila idealno čvrsta i suva, rezultiralo je za 18 odsto nižim dnevnim prirastom od prihranjivanja ždrebadi senom koje je davano iz hranilica.

Gubici hrane su veći kada se hranivo ostavlja na zemlji zbog:

(1) većeg gubitka sena, naročito lišća i
(2) veće fekalne i urinarne kontaminacije sena koje se tako pretvara u hranu koju konji neće da jedu. Ukoliko ipak jedu fekalijama kontaminiranu hranu, to povećava rizik od unošenja jajašaca crevnih parazita i samim tim i parazitarnih invazija sa svim svojim škodljivim efektima. Konji držani u boksevima defeciraju u proseku jednom na svakih sat i po pri čemu često defeciraju i uriniraju dok jedu i u većini slučajeva to čine u prostoru u kome se hrane, zagađujući hranu koja je na tlu.

Neko će reći da je to sve samo teoretisanje i da konji najčešće ne prihvataju sve kako im čovek servira. To je delimično tačno. Posmatranjem konja dok jedu lako se može zapaziti kako hranu iz jasala veoma često izvlače i bacaju sebi pod noge, da bi potom jeli sa zemlje. Tako, na primer, u jednom istraživanju je utvrđeno da
konji hranjeni iz jasala 41 odsto vremena za hranjenje provode jedući sa zemlje seno koje su izbacili iz jasala, a samo 29 odsto vremena jedući iz jasala. To se može objasniti na više načina. Hraneći se sa zemlje konji verovatno imaju bolju kontrolu zbivanja oko sebe, a to može da bude deo zaostalih navika divljih konja koji su neprekidno strepeli od predatora i pasli uz često osvrtanje i zagledanje okoline. Konji koji jedu sa zemlje često podižu glavu i osvrću se (25 puta za sat vremena, prema jednom posmatranju), prateći sve što se događa u njihovoj okolini. Ako se konji hrane iz hranilica ili jasala, njihova visina nikako ne sme da pređe visinu ramena. Konzumiranje sena iz hranilica postavljenih u visini većoj od visine konjskih ramena povećava upadanje trunja u oči životinje i udisanje prašine dok jede, što zauzvrat povećava rizik od respiratornih problema, kao što su kašalj, hronični opstruktivni bronhitis, emfizem pluća, opterećenjem izazvana plućna krvarenja i verovatno prijemčivost za infektivne respiratorne bolesti. Zbog ovih i napred opisanih razloga, preporučuje se da se sva suva kabasta hraniva daju iz hranilica dizajniranih tako da čuvaju lišće i hranu koja ispada, postavljenih na visini koja nije veća od visine konjskog ramena.

Mešavine zrnaste hrane i kabasta hraniva se generalno daju u isto vreme. Pošto je zrnasta hrana ukusnija, većina konja će prvo pojesti svo zrnevlje pre nego što se i osvrne na kabastu hranu. Neki veruju da je davanje zrnevlja nakon što je najveći deo kabastog hraniva već konzumiran korisno jer će rezultirati sporijim tempom
jedenja zrnaste hrane. Pa ipak, to se izgleda ne događa. Posmatranjem konja hranjenih različitim tehnikama nije dokazano da sporije uzimanje koncentrovanih hraniva podrazumeva i sporije - duže žvakanje. To naravno ne znači da je apsolutno svejedno kojim se redosledom daju pojedina hraniva. Dokazano je, na primer, da se esencijalne aminokiseline (ali ne i neesencijalne) bolje iskorišćavaju kada se proteinski dodaci daju posle, nego kada se daju istovremeno sa senom. To nije sve – kabasto hranivo koje se konzumira zajedno sa zrnevljem smanjujekoličinu skroba iz zrnevlja koji se vari u tankom crevu i zbog toga se povećava količina koja stiže u cekum. Višak skroba u cekumu izaziva cekalnu acidozu kojarezultira dijarejom, kolikom ili kopitnom kočinom. Rizik od ovakvih komplikacija daleko je manji kada se konjima daju kabasta hraniva jedan sat ili više pre i tri ili više sati posle davanja zrnaste hrane, ili davanjem manje količine zrnevlja, što je, opet, u određenim situacijama nezgodno. Ne davanje kabastih hraniva i zrnevlja u isto vreme produžava vreme hranjenja, što ostavlja manje vremena za rad, a to je za radne konje nepraktično.

Zrnevlje žitarica, kao i kabasta hraniva, treba davati iz jasala, da bi se smanjio gubitak hrane i konzumiranje prljavštine, koje, ukoliko potraje, može dovesti do peščanih kolika, formiranja enterolita i/ili zatvora. U boksevima se najčešće koriste fiksne betonske ili drvene jasle, a kod konja držanih napolju mogu se koristiti fiksna korita, drvene, plastične ili gumene posude, kao i specijalne torbe za hranu (“zobnice”) koje su posebno pogodne za konje u transportu. Metalne posude se ne preporučuju, da bi se sprečilo povređivanje. Kako je pravilno doziranje koncentrovane hrane veoma važno, u praksi se često koriste merice tačno određene zapremine, koje omogućavaju brzo i tačno odmeravanje potrebne količine zrnevlja.

Naravno, treba znati da se zapreminske i težinske mere za pojedina hraniva ne poklapaju. Merica od jednog litra, na primer, može primiti 0,23 kilograma mekinja, 0,4 kilograma zobi ili 0,9 kilograma pšenice, što obezbeđuje 3,14, 4,60 i 12,14 megadžula - otprilike četvorostruku razliku u energiji pri istoj zapremini hrane. Kako bi i seno trebalo da se “dozira” u unapred određenim količinama, prema izgledu obroka, pri čemu je precizno merenje nepraktično, približne količine se određuju u “kriškama” iz bale sena određene veličine: pre definisanja ovakve mere, dakle, treba izmeriti balu i po tome odrediti veličinu kriške koju treba dati u obroku.

Ishrana konja u ispustu

U prolećnim i letnjim mesecima konjima koji stalno borave na ispustu i ne rade obično nije potrebna dodatna prehrana – dovoljna im je sveža trava, premda dodavanje minerala i soli u obliku posebne cigle za lizanje nije naodmet. Grla koja žvaću koru drveća ili ogradu pašnjaka to ne rade da bi nervirala vlasnike, već im
verovatno u ishrani nedostaje neki mineral ili so. Sušno doba povlači sa sobom potrebu da se i grlima na livadi daje seno, u jaslama ili specijalnim mrežama. Rasturanje bala osušene trave ili deteline po tlu veoma je nepraktično, pošto najveći deo završi izgažen, zaprljan ili mokar, a ako duva vetar gotovo sve sitnije travke i listići (najukusniji sastojci sena) bivaju razneti okolo.

Najjednostavniji način davanja koncentrovane hrane konjima na ispustu je iz dugačkih, čvrstih, teških i stabilnih valova. Ukoliko im se zrnasta hrana deli u skloništu (pokrivenom prostoru) životinje su sklone da se međusobno grizu i tuku, pri čemu iz dovoljno dugog valova obično jedu bez ikakvih problema. Davanje koncentrovanih hraniva u kofama se ne preporučuje, pošto ih konji uglavnom prosipaju, šutiraju i pri tom rizikuju da se povrede. Kofe sa držačima koji sprečavaju prevrtanje prilično su zgodne ukoliko se samo dva grla zajedno hrane napolju, ali ako ih ima više lako može doći do tuče između onih koja brzo jedu i drugih, manje halapljivih, koji brane svoju porciju. Prenosne jasle sa dodacima za učvršćivanje na ogradu su se izvanredno pokazale u praksi, ali se ne mogu koristiti na ispustima omeđenim žicom ili električnom barijerom.

Zimski period svakako predstavlja veći problem, posebno u našim krajevima sa relativno surovom klimom, premda postoje periodi kada se konji i zimi mogu ostaviti u ispustu, nekada samo preko dana, a nekad i danju i noću. Ne može se sa sigurnošću reći koliko je sena ili koncentrovane hrane potrebno konju koji zimu provodi napolju. To zavisi od spoljašnje temperature (što je hladnije, životinje jedu više), stanja pašnjaka i starosnog doba - uopšteno govoreći, grla mlađa od pet i starija od 15 godina imaju potrebu za većom količinom hrane od ostalih.

Najpouzdaniji pokazatelj da li su konji gladni ili nisu je njihovo ponašanje – ukoliko posle obroka ostane nešto sena, a grla odlutaju njuškajući tlo, jasno je da su dobila više nego što im treba. U suprotnom slučaju, kad iza njih ne ostane ništa i sva se skupe kod kapije da gledaju kada će vlasnik naići, očigledno pokušavaju da mu stave do znanja da su gladna.

Količina i sastav koncentrovanog dela obroka naročito su značajni kad je temperatura niska, pada kiša ili sneg i duva vetar, pošto je za termoregulaciju (održavanje konstantne telesne temperature) potrebno puno energije. Kukuruz je odlično hranivo u zimskim mesecima, kaloričan, ukusan i veoma koristan u kombinaciji sa mekinjama, zobi ili ječmom, pošto nije mnogo bogat celulozom. Kuvani ječam pomešan s mekinjama, koji se konjima daje topao, izvanredan je obrok u hladnim zimskim jutrima, dok je mešavina mekinja i melase dobra za pravilno varenje kada napolju nema dovoljno zelene hrane.

Ako zima nije preoštra, konjima na livadi je obično dovoljan jedan koncentrovan obrok dnevno uz dodatak sena. Međutim, kada temperatura padne ispod nule preporučljivo je hraniti ih i ujutru i uveče. Posebnu pažnju valja obratiti na ishranu ždrebnih kobila i obavezno im davati vitaminsko-mineralne preparate uz dovoljno kalorične i kvalitetne hrane kao što su seno deteline, zob, ječam, kukuruz i mekinje.

Ždrebad odbijena od sise bi prve zime morala noću da borave u štali. Treba ih nahraniti uveče kad uđu i ujutru pre nego što izađu i ostavljati im dovoljno sena koje mogu da grickaju u toku noći. Budući da je kasnije veoma teško korigovati poremećaje izazvane nepravilnom ili nedovoljnom ishranom u prvoj godini života, valja se pobrinuti da ždrebe od najranijih dana dobija sve što mu je potrebno za dobro napredovanje.

U toplo doba godine, konji koji su u svakodnevnom treningu mogu da provode ostatak vremena na ispustu bez ikakvih problema. Ovaj način držanja ne samo da predstavlja značajnu uštedu hrane i stelje, već se i veoma pozitivno odražava na psihičko stanje životinje, pošto joj pruža priliku da se dobro odmori, opusti i zabavi između dva treninga – da se i ne pominje blagotvorno delovanje svežeg vazduha i sunca. Uobičajen dnevni raspored aktivnosti podrazumeva uvođenje u boks ranoujutru, da bi konj mogao biti nahranjen i očišćen. Stelja treba da bude čista, a mreža puna svežeg sena, baš kao u boksu grla koje ceo dan boravi u štali. Čišćenje konja dovedenog sa ispusta je pre jahanja obavezno, premda ne mora da bude tako temeljno kao kada su u pitanju životinje koje stalno žive u zatvorenom prostoru, da se ne bi uklonila sva masnoća sa dlake koja predstavlja prirodnu zaštitu od vremenskih nepogoda, kiše i vetra. Ukoliko je trening planiran za jutro, sledi zasedlavanje i izvođenje, a ako konj treba da radi nešto kasnije može se slobodno odvezati i ostaviti u boksu. Po završetku rada, odnosno oko podne, vreme je za drugi koncentrovani obrok i novu malu porciju sena. Konju koji je završio s treningom valja pregledati i očistiti kopita, osušiti ga senjanjem, šetnjom na ruci i prebacivanjem lakog ćebeta i blago iščetkati, posebno tamo gde su bili sedlo i kolan. Ako je jahanje predviđeno i za poslepodne, životinja se može ostaviti na miru sve dok ne dođe vreme za zasedlavanje, kada se i sva prljavština uklanja iz boksa i ubacuje čista stelja. Posle rada i čišćenja sledi treći obrok, bez dodatka sena, pošto se grlo čim završi sa jelom pušta da prenoći napolju. Ukoliko se konj jaše samo ujutru, posle podnevnog obroka može se pustiti na ispust ili ostaviti u štali da se odmara. Za grla sklona gojenju preporučuje se da treći, poslednji obrok sačekaju u boksu – ova porcija obezbeđuje dovoljno energije za naredni dan, uz uštedu viška kalorija koje bi bile unete poslepodnevnom ispašom.

Zimsko doba uslovljava potrebu da grla koja provode dane na ispustu noću borave u štali, da bi se izbegao nepotreban rizik od prehlade zbog iznenadnog pada temperature, vejavice ili ledenog vetra. To znači da se konji posle rada i drugog obroka puštaju napolje i ponovo dovode u štalu kad se smrkne, a tamo ih čeka večernja porcija koncentrovane hrane i puno sena. Ukoliko imaju slobodan dan, posle prvog obroka se puštaju na ispust i uveče uvode u boks.

Vrsta koncentrovane hrane koju konj dobija u zimskom periodu zavisi prvenstveno od rada. Ukoliko se ne jaše svakog dana, preporučljivo je da se deo zobi zameni mekinjama, koje imaju manju energetsku vrednost, a obrok sena poveća da ne bi došlo do gubitka telesne mase i nervoze izazvane glađu. Valja imati u vidu da se pri niskim temperaturama velika količina energije troši na termoregulaciju, pa pri određivanju sastava i obima obroka treba uzeti u obzir kako hladnoću, tako i ugojenost grla. Konji koji rade zimi treba da budu ošišani da bi se izbeglo preterano znojenje i dugotrajno sušenje, bez obzira na to da li stalno borave u štali ili se puštaju napolje.

To znači da, kad god su na ispustu, moraju biti pokriveni dovoljno debelim, toplim, nepromočivim i dobro učvršćenim ćebetom. Veoma je važno zapamtiti da se sa pokrivanjem ne sme prestati do proleća, a po izuzetno hladnom vremenu preporučljivo je ubaciti još jedno, dodatno ćebe ispod onog koje se nosi svakodnevno. Dok su u boksu, konji mogu (a ne moraju) da budu pokriveni, što zavisi od temperature u štali, debljine stelje i dužine konjske dlake, odnosno načina na koji su ošišani.

Vitamini u ishrani konja

Zoran Petej

 

Vitamini imaju brojne i veoma važne funkcije u organizmu konja. Zbog toga, bez odgovarajuce kolicine vitamina nema normalnog porasta, reprodukcije, laktacije i fizicke aktivnosti konja.

Klasifikacija vitamina može se izvršiti na nekoliko nacina. Najstarija i najcešca podela je na osnovu rastvorljivosti: vitamini rastvorljivi u mastima (A, D, E i K) i vitamini rastvorljivi u vodi (B grupa i vitamin C). Novija je podela zasnovana na mehanizmu dejstva: vitamini sa kohormonskim delovanjem i vitamini sa koenzimskom ulogom. Sa nutritivnog aspekta vitamini se mogu podeliti na metabolicki esencijalne - neophodne za biohemijske i fiziološke funkcije (što su za konje svi vitamini) i nutritivno esencijalne koje je neophodno obezbediti hranom, a to su vitamin A, E, po nekad i D kao i neki vitamini B grupe.

Potrebe u vitaminima zavise od doba života, kategorije i nivoa fizicke aktivnosti, odnosno mišicnog rada, kao i razlicitih stresnih faktora. Potrebe za dodavanjem vitamina u obrok zavise od vrste, tipa i kvaliteta obroka, obima mikrobijalne sinteze u digestivnom traktu i stepena resorpcije.

Kontinuirani nedostatak bilo kog vitamina ima za posledicu pojavu bolesti koja se veoma teško dijagnostikuje sve dok ne postane izrazita, a tada je lecenje teško i skupo. Retki su slucajevi da obrok sadrži tako male kolicine nekog vitamina da bi došlo do vidljivih simptoma deficita. Obicno je u pitanju blagi deficit kada nema izraženih simptoma, ali upravo ovakva stanja dovode do pogoršanja zdravlja i postepeno umanjuju sportske performanse grla.

Vitamini rastvorljivi u mastima

Resorpcija ovih vitamina tesno je povezana sa resorpcijom masti. Vitamini ove grupe mogu da se deponuju u odredenoj kolicini u organizmu, pa je njihovo svakodnevno unošenje nepotrebno. Izraziro velike kolicine ovih vitamina, ukoliko se daju duže vreme, izazivaju intoksikacije.

Vitamin A

Neophodan je za normalnu funkciju vida, ocuvanje integriteta i funkcije celijske membrane (zaštitnik epitela), formiranje kostiju i rast (vitamin rasta), a smatra se da ima ulogu i u transportu kiseonika, što je veoma važno za sportske konje.

Vitamin A se u biljnim hranivima za konje nalazi u obliku provitamina - karotenoida - jedinjenja koja poseduju biološku aktivnost vitamina A, od kojih je najvažniji ß-karotin. On se resorbuje u tankom crevu i najvecim delom vec u samom zidu creva pretvara u vitamin A, dok se preostali deo putem krvi transportuje u jetru i masno tkivo koji predstavljaju depo i sekundarno mesto njegove konverzije. U ishrani konja

1 mg ß-karotina je ekvivalentan kolicini od 400 IJ (Internacionalnih jedinica) vitamina A.

Utvrdeno je da konji koji konzumiraju zelenu kabast hranu u toku 4-6 nedelja, obicno deponuju kolicinu vitamina A u jetri koja je dovoljna za održavanje normalnog nivoa vitamina u krvnoj plazmi u toku narednih 3-6 meseci.

Znake deficita karakterišu poremecaji vida, smanjena otpornost na infekcije, krta kopita, anoreksija, gubitak telesne mase i poremecaji u reprodukciji kobila. U sportskoj medicini veci znacaj može da ima suficit vitamina A koji je moguc pri korišcenju velikih kolicina ovog vitamina za povecanje radnih posobnosti konja. To može da dovede do krtosti kostiju, hiperostoze, ljuštenja epitela, povecane sklonosti ka infekcijama, opadanja dlake... Sa druge strane nisu uoceni toksicni efekti ß-karotina.

Prema preporukama NRC (National Research Council) potrebe za konje su procenjene na 30-60 IJ vitamina A po kilogramu telesne mase konja. Neki autori pomeraju granicu za sportske konje na 100-120 IJ/kg TM. Ukoliko se obracunavaju po kilogramu hrane potrebe za sve kategorije konja krecu se od 1650-3330 IJ/kg hrane (NRC).

Vitamin D

Za ishranu konja od znacja je da su obe forme vitamina D, vitamin D 2 (forma u biljkama) i D 3 (forma u životinjama) podjednako efikasne. Obe aktivne komponenete nastaju iz provitamina delovanjem suncevih zraka na ergosterol iz biljaka i 7-dehidrosterol iz životinja. Konverzija se odvija u jetri i bubrezima i ovi procesi su pod dejstvom koncentracije Ca i P u krvnoj plazmi.

Nedostatak vitamina D se retko javlja u konja. Kod mladih životinja može da dovede do rahitisa, a kod starijih do osteomalacije (razmekšavanja kostiju). Deficit je po simptomima slican nedostatku kalcijuma, fosfora ili oba ova minerala. Medutim, opisani su slucajevi trovanja, a nrocito pri predoziranju vitaminskim preparatima. Suficit je pracen depresijom, smanjenim apetitom, anoreksijom, deformacijom kostiju i kalcifikacijom mekih tkiva.

Konji koji provode dosta vremena van štale nikada ne pokazuju znake deficita. Neophodno je da konj dnevno provede najmanje 30-60 minuta napolju da bi se obavila sinteza potrebnih kolicina vitamin D. ko to zimi nije slucaj preporucuje se njegovo dodavanje obroku konja.

Koncentracija od 276 IJ vitamina D po kilogramu hrane dovoljna je podmiri osnovne potrebe konja (NRC). Ukoliko su konji svakodnevno izloženi suncu nije potrebno posebno dodavati vitamin. Pri držanju konja u štalama smatra se da su im minimalne potrebe 6,6 IJ/ kg TM. Potrebe se uvecavaju ako je nizak nivo Ca i P u hrani ili ako njihov odnos nije adekvatan.

Vitamin E

Ima veliki znacaj je u reproduktivnom ciklusu konja, ali i važnu ulogu u antioksidacionim procesima, stabilizaciji nervnog, mišicno-skeletnog i hematopoetskog sisitema. Metabolicka uloga vitamina E tesno je povezana sa funkcijom selena u organizmu. Oba elementa predstavljaju deo odbrambenog antioksidativnog sistema koji štite celije od štetnih uticaja reaktivne forme kiseonika i drugih slobodnih radikala pri oksidaciji nezasicenih masnih kiselina.

Vitamin E za konje ima narociti znacaj zbog svoje uloge u razvoju mišica, transportu kiseonika u procesima disanja, eritropoezi i procesima reprodukcije. Pri deficitu ovog vitamina za konje je karaktristcna pojava degenerativne mijelopatije, azoturije i zapaljenja mišica - miozitisa, koji predstavlja miopatiju koja se javi 1-2 dana nakon treninga ili trka, a reaguje na terapiju vitaminom E i selenom.

Preporuka za unošenje dnevne kolicine vitamina E je 15 mg/kg hrane, cime se obezbeduju osnovne potrebe odraslih konja i grla u porastu. Davanje vecih kolicina vitamina E ima povoljan efekat na utreniranost i trkacke sposobnosti, narocito starijih konja, pri cemu se vitamin mora aplikovati bez prekida da ne bi došlo do pada u formi. Ako se tretman pocne 3-4 meseca pre sezone trka i nastavi tokom cele sezone, dnevna doza mogla bi da iznosi od 2000-5000 IJ. Ovako se povecava izdržljivost, konji se brže oporavljaju od napora, a primeceno je da ove doze smirujuce deluji na nervozne konje. Vecina autora smatra da su doze od 1000-2000 IJ/dan tokom trkacke sezone ipak sasvim dovolje za održavanje optimalnih trkackih performansi.

Znaci suficita vitamina E nisu utvrdeni.

Vitamin K

Osnovna funkcija vitamina K je u sintezi protrombina u jetri konja, a protrombin je neophodan za normalnu koagulaciju krvi.

Uzima se da je mikrobiološka sinteza vitamina K u crevima dovoljna da obezbedi potrebe konja. Medutim, nije poznato kada ždrebe pocinje da stvara potrebne kolicine vitamina u crevima, te se radi svake eventualnosti, obrocima dodaje vitamin K u vidu premiksa.

Deficit se može javiti, ali je u praksi važniji sufucit ovog vitamina koji nastaje prilikom davanja vecih kolicina kod terapije krvaranja iz pluca.

Vitamini rastvorljivi u vodi

Ne deponuju se u organizmu u znacajnijoj kolicini i zbog toga je preporucljivo njihovo svakodnevno unošenje. Izrazito velike kolicine ne izazivaju štetne efekte, odnosno višak se izlucuje urinom.

Smatra se da kvalitetna kabasta hrana i bakterijska sinteza u zadnjim partijama creva, kao i sinteza vitamina C u telu, zadovoljavaju osnovne potrebe konja u ovoj grupi vitamina. Obim mikrobiološke aktivnosti, pri tome, nije dovoljan da obezbedi potrebe u toku kriticnih perioda, kao što su porast, reprodukcija, intenzivan stres, naporni treninzi i takmicenja. Iz tih razloga obezbedenje vitaminima ove grupe ne treba da se zasniva samo na bakterijskoj sintezi, iako se smatra da ona ima znacajniju ulogu nego sadržaj vitamina u hrani.

Vitamin B 1 - tiamin

Mora se svakodnevno obezbediti u ishrani konja. Ulazi u sastav enzimskih sistema i neophodan je za normanlan metabolizam ugljenih hidrata, odnosno za energetski metabolizam uopšte. Tiamin u krvi sportskih konja smanjuje koncentraciju laktata i piruvata, cime odlaže pojavu zamora u toku trka i napornih treninga.

S obzirom na bakterijsku sintezu ovog vitamina u cekumu i njegovo prisustvo u kabastoj hrani, smatra se da je lako zadovoljiti potrebe konja, iako se samo oko 25% sintetisanih kolicina apsorbuje iz creva. Osnovne potrebe za odraslog konja su 30-40 mg dnevo, a pri povecanim fizickim naporima u uslovima izrazitog stresa treba dodatno obezbediti pravovremeno prisustvo dostupnog vitamina B 1 . Prakticno je netoksican kada se dodaje u hranu, ali se štetni efekti mogu javiti pri nestrucnoj injekcionoj primeni.
Vitamin B 2 - riboflavin

Sastavni je deo enzimskih sistema koji ucestvuju u oslobadanju energije. Sadržaj u hrani i bakterijska sinteza zadovoljavaju potrebe odraslih konja za održavanje života i procenjuju se na 40-60 mg dnevno. Znaci deficita i suficita nisu opisani kod konja, mada postoje podaci da nedostatak riboflavina dovodi do pojave peroidicne oftalmije sa posledicama koje mogu završiti potpunim slepilom konja.

Vitamin B 3 - niacin

Niacin je sastavni deo mnogih enzimskih sistema i ispoljava svoju funkciju u procesima celijskog disanja, metabolizma ugljenih hidrata i masti.

Nisu zabeleženi slucajevi deficita u niacinu, a preporucuju se kolicine od 120-180 mg dnevno. Smatra se da je potrebe lako zadovoljiti, jer se pored sadržaja u hrani i bakterijske sinteze, ovaj vitamin sintetiše i u tkivima konja. Za sintezu neophodno je prisustvo esencijalne aminokiseline triptofana, ciji je nivo u direktnoj vezi sa nivoom proteina u obroku. Zbog toga je izuzetno važno da obroci konja (narocito za mlade kategorije i trkacka grla) sadrže dovoljno niacina, kako se ne bi morao trošiti triptofan obroka za njegovu sintezu. Isto tako, treba voditi racuna da niacin u obroku ne vodi poreklo samo iz žitarica jer je taj oblik teško iskoristiv za konje.

Vitamin B 6 - piridoksin

Ima važnu ulogu u varenju hranljivih materija, odnosno u metabolizmu amino-kiselina. Konji sintetizuju vitamin B 6 u crevnom traktu, posebno u cekumu, a smatra se da su zadovoljavajuci nivoi od 12-18 mg dnevno. Nisu zabeleženi slucajevi deficita pri ishrani konja sa uobicajenim obrocima.

Vitamin B 12 - kobalamin

Biološka uloga B 12 je u procesima iskorišcavanja ugljenih hidrata, masti i proteina obroka. Mikroflora digestivnog trakta je sposobna da sintetiše ovaj vitamin u dovoljnoj kolicini ukoliko hrana sadrži dovoljno neorganskog kobalta. Resorpcija se odvija u cekumu i kolonu, a delom se daponuje u jetri, cime se može objasniti nepostojanje apsolutnog deficita kod konja. Smatra se da su dnevne potrebe konja od 0,012-0,018 mg, što znaci da ovaj vitamin poseduje najvecu biološku aktivnost ukoliko se porede potrebe sa telesnom masom.

Koristi se u znatnim dozama kod trkackih konja pošto ucestvuje u formiranju hemoglobina, pa ima efekte na kapacitet prenosa kiseonika, cime se poboljšavaju sportske performanse grla.

Pantotenska kiselina

Sastavni je deo koenzima A i kao takva ima veliki znacaj u varenju ugljenih hidrata, proteina i masti. Od svih vitamina B kompleksa najveca je verovatnoca za pojavu deficita u pantotenskoj kiselini. Za ždrebne kobile i kobile u laktaciji preporucuje se dnevna doza od 250 mg, dok se za porast i održavanje potreba odraslih konja preporucuje kolicina od 15 mg pantotenske kiseline po kilogramu hrane.

Folacin

Termin je koji se koristi za folnu kiselinu i slicne komponenete sa istom biološkom aktivnošcu, u prvom redu para-aminobenzoevu kiselinu (PABA).

Smatra se da je funkcija folne kiseline vezana za stvaranje eritrocita, odnosno utvrdeno je da deficit kod stalno zatvorenih konja smanjuje prirast i izaziva anemiju. Kako je zelena hrana bogata folnom kiselinom, pretpostavlja se da bi njeno dodavanje, u kolicini od 20 mg dnevno bilo opravdano u nedostatku paše. Bakterijska sinteza u digestivnom traktu dovoljna je da pokrije potrebe konja, pri cemu konji sa tipicno štalskim nacinom držanja konzumiraju prosecno 6,3 mg dnevno, a na paši 53,8 mg dnevno. Znaci apsolutnog deficita i suficita nisu opisani kod konja.

Holin

Iako nije vitamin u užem smislu, važan je za metabolizam masti. Postoji odredena meduzavisnost izmedu holina i metionina. Potrebe holina u obroku konja zavise od nivoa metionina, odnosno ako je nivo metionina u obroku dovoljno visok smanjuju se potrebe u holinu i obrnuto. Sve prirodne masti sadrže izvesne kolicine holina, medutim uobicajeni obroci konja su siromašni u mastima. Zbog toga se preporucuje dodavanje obroku 500 mg holina dnevno.

Prakticna zapažanja su da dnevna doza od 6-8 grama prevenira pojavu oštecenja na kopitama.

Vitamin H - biotin

Delujuci interaktivno sa folnom i pantotenskom kiselinom, piridoksinom, kobalaminom i vitaminom C , biotin ima niz znacajnih funkcija u oraganizmu. U nedostatku biotina kod životinja su registrovani poremecaji u porastu, dermatitisi, gubitak dlake, pucanje rožine kopita i poremecaji nervnog sistema.

Utvrdeno je da konji sintetišu znacajne kolicine biotina, a uobicajeni ga obroci sadrže dovoljno. Medutim u mnogim hranivima biotin je iskoristiv samo sa 50% i o tome treba voditi racuna. Znaci deficita i suficita nisu opisani kod konja.

Smatra se da davanje vecih kolicina biotina (10-30 mg/dan) u dužem vremenskom periodu ima povoljno dejstvo na razlicite defekte kopita.

Vitamin C - askorbinska kiselina

Sintetiše se u tkivima konja u dovoljnim kolicinama da zadovolji potrebe. Znaci deficita i suficita nisu opisani kod konja, a smatra se da je kolicina od 1g/kg hrane zadovoljavajuca. Kako se askorbinska kiselina lageruje u vrlo ogranicenim kolicinama u organizmu, potrebno ju je svakodnevno unositi hranom.

Vitamin C ima antioksidativnu ulogu pa je neobicno važno njegovo prisustvo u celijama koje su izložene velikom prometu kiseonika. Ima dosta informacija o poboljšanju performansi trkackih konja redovno tretiranih ovim vitaminom. Efekat njegovog dodavanja se pokazao i kod konja za vreme vrlo toplih godišnjih perioda, kod grla izloženih stresnim situacijama i kod konja podvrgnutih vrlo intenzivnom treningu i trkama. Na dodavanje vitamina C ne reaguju svi konji jednako, pa bi njegov efekat trebalo proceniti na svakom grlu posebno.

Povreda lokomotornih organa kasačkih grla

Aleksandar M. Gavrilović DVM

 

U ovom tekstu je opisana vrlo intresantna povreda šampion kasača i srpskog rekordera četvorogodog grla Istis Jeres vlasništvo Aleksandra Đordjevića, u treningu kod šampion trenera Ivice Mukića na Paliću. Do momenta povrede ovaj četvorogodac je startovao 22 puta i postigao 19 pobeda kako u Srbiji tako i u Budimpesti. Dve nedelje pre ustanovljene povrede oborio je srpski rekord trčeci 1.14.4 na hipodromu u Srbobranu.

Dvadeset trećeg jula prošle godine pregledan je od strane veterinara i ustanovljena je bolnost i hromost 1/5 (blaga) na zadnjoj levoj nozi. Pojačana toplota i bolnost na dodir ustanovljeni su na unutrašnjoj strani leve cevanice. Grlo je bilo redovno u treningu, čak nije imao pauzu od treninga u protekla 22 meseca. Na osnovu ultrazvučnog pregleda ustanovljena je povreda unutrašnjeg kraka pomoćne tetive na zadnjoj levoj nozi u veličini od 8 mm (centralna lezija) i u regiji od 2B do 3A. Povreda nije mala, niti laka jer je došlo do pucanja vlakana pomoćne tetive u središnjoj regiji.

Anatomski gledano na svakoj nozi konja od skočnog zgloba na zadnjim nogama kao i na prednjim od carpusa (pogrešno zvanog kolena) na dole ne postoje mišići no tetive, ligamenti, nervi, limfni i krvni sudovi. To omogućava konju da ima brze i elastične pokrete ali i veliku sklonost ka povredama. Konkretno, za razliku od galopskih grla kod kasača povrede na zadnjim nogama su opasnije jer zadnje noge trpe veliko opterećenje kao pogonska sila. Pogotovo su povrede struktura ligamentoznog tipa, kao što je pomoćna tetiva (znan i kao m.interosseus ili suspenzorni ligament) mešavina misićnih i tetivnih vlakana.

Ova tetiva počinje odmah ispod skočnog zgloba, skroz pozadi i ide ispod glavne tetive, koja se sastoji od površne i duboke tetive. Spušta se uz dve zakržljale kosti na cevanici koje se zovu druga (unutra) i četvrta (spolja) metatarzalna kost. Na oko 10 cm od kičićnog zgloba račva se na dve grane i ide postrani zgloba i završavaju po strani kičice u gornjem delu.

Funkcija ove tetive je stabilizacija kičićnog zgloba (daje mu čvrstinu), kako u  pravcu tako i stabilizacija postrance, spolja i unutra što je posebno funkcija krakova spoljnjeg i unutrašnjeg.  

Kod Istis Jeresa je došlo do povrede unutrašnjeg kraka. U ovakvim situacijama često grla i ne hramlju jasno, te ih treneri  puštaju da trče sto dovodi do sve većeg i većeg oštećenja sa trajnom disfunkcijom i eliminacijom za trke.  

foto 2

Dvadeset petog jula je primenjena savremena i dobrim delom efikasna terapija za ovakve povrede koja se zove osteokin a sastoji se u aplikaciji sopstvenih trombocita, specijalno pripremljenih u laboratoriji, direktno u mesto povrede. Od povredjenog grla se uzme 60 cc krvi sa antikoagulansom  i posalje u laboratoriju koju uz maksimanu sterilnost izdvoji oko 2 do 3 cc trombocita u tecnom stanju, koji se ubrzo nakon uzimanja iz laboratorije (do 2 sata) moraju tacno aplikovati uz navodjenje ultrazvukom u mesto povrede. Potrebna je apsolutna sterilnost da ne bi doslo do veoma opasnih infekcija tetiva.
Smisao ove aplikacije je drasticno ubrzavanje oporavka i u dobrom pravcu stvaranje novih niti tetiva. U trombocitima se nalaze dva faktora rasta koja ubrzavaju oporavak tkiva. Ovakav tretman ima smisla u ranim fazama povrede kada postoji jasno vidljivo ostecenje u koje se ubacuje pripremljena krv. Kasnije kada se stvori oziljak koji je nepozeljan jer smanjuje funkciju tetive ili ligamenta,ovaj tretman nema smisla.

Ovakva aplikacija se primenjuje tri puta jedanput nedeljno. Kod naseg sampiona je uradjeno 27. jula 03. i 10. avgusta. Grlo je mirovalo u boksu.

Sedamanestog avgusta je pregledan ultrazvukom, mada je prava i realna kontrola 8 nedelja od aplikacije trombocita. Na ovoj kontroli je ustanovljena hipoehogenost (mala istanjenost tetive) od 3 mm. Nema vise otvorene rupe (jasne lezije) od 8 mm. Tetiva reaguje na terapiju vrlo brzo. Nakon pregleda je blago namazan sa radnim blisterom tek da se ubrza cirkulacija na mestu povrede, mada je blistiranje metoda koja se ne primenjuje u konjarsko razvijenim zemljama. Kod nas je jos primenjiva jer na zalost nemamo zbog finansijskih razloga kvalitetnije i savremenije metode terapije. Jedna od takvih je gore opisana a moze se izvesti i kod nas za razliku od vet stem cell ili shock wave terapije.
Sredinom septembra je nanovo pregledan (8 nedelja od prve terapije). Nije primecena lezija, tetiva je srasla ali se primetilo spustanje kicinog zgloba u hodu. Spolja gledano je primeceno jasno izrazen spoljni krak a slabije unutrasnji krak. Na pregledu su promeri krakova pomocne tetive identicni 16 mm sirine. Tetiva po svojoj prirodi nema sposobnost atrofije, za razliku od misicnog tkiva.
Situacija krajnje cudna i neobicna reakcija grla na povredu. Da li je ovo uslovljneo time da grlo nije imalo pauzu od treninga 22 meseca a sada je  preko 2 meseca van stroja i miruje ? Dat je savet da se seta na ruku i da se potkuje odgovarajuce za takvu povredu sa kracima produzenim pozadi koji daju stabilnost zgloba.
Cetvrtog decembra je nanovo pregledan. Ustanovljen je otok na spoljnoj strani cevanice zadnje leve noge. Grlo je dosta podiglo kicicni zglob u fazi opterecenja u hodu i normalno trenira sa puno volje. Na ultrazvucnom pregledu je ustanovljen nov poremecaj, ali ovog puta na spoljnom kraku pomocne tetive koji nije ostecen no je iz nekog razloga povukao za sobom jednu zakrzljalu kost na cevanici (spoljnu, cetvrtu metatarzalnu). Uradjen je i rendgenski snimak  koji je potvrdio ultrazvucni nalaz. Kost nije slomljena no je povucena od cevanice. Ova kost se moze ukloniti i cela polovina bez ikakve posledice po grlo, jer donja polovina nema funkcionalnu ulogu u kretnji konja. Savetovana je operacija, jer je izvesna opasnost da bi nakon brzih radova ili par trka doslo do loma te koscice koja bi uslovila trajni poremecaj spoljneg kraka pomocne tetive.
Sredinom decembra je uradjena operacija u boksu na Palicu.

S obzirom da u Srbiji, na zalost, ne postoji klinika za konje sa operacionom salom i strucnim osobljem za slozenije hiruske interevencije na konjima, ovaj operativni zahvat je izveden u stalskim uslovima. Uz posebno pripremljen  veliki boks, dan ranije napunjen sa dosta slame i isprskan vodom, sa velikim balama slame u svakom uglu zbog sprecavanja udarca grla pri ustajanju izveden je uvod u anesteziju i odrzavanje anestezije posebnim infuzijama. Anestezija je trajala 55 minuta, nesto duze od operacije zbog pripreme operacionog polja i stavljanja bandaza posle zavrsnih savova na kozi. Nakon otvaranja i uklanjanja kosti izveden je tendon splitting, tj. hirurg je u uzduznim pravcima blago rasekao oba kraka pomocne tetive kako bi stimulisao sto bolji oporavak uz aplikaciju hijaluronske kiseline u obe tetive u vise pravaca. Stavljen je teski bandaz kako se ne bi stvorio hematom.
Za ustajanje iz anestezije takodje je grlo dobilo tretman i nakon 30 min od prestanka anestezije prilicno dobro na svoje noge ustalo.
Nakon 2 dana je promenjen bandaz i posle 10 dana od operacije skinut je poseban bandaz i konci. Rana je bez infekcije, suva i sa vrlo malo otoka.
Promenjena je potkovica i stavljena okrugla, jajolika (egg bar shoe) na obe zadnje noge, kako bi maksimalno smanjila nepravilne pokrete kicinog zgloba i dala veliku stabilnost. Grlo je pod stalskim bandazem nadalje dok miruje a to je jos 4 nedelje u boksu. Nakon toga treba uraditi rendgenski i ultrazvucni snimak tetive i ako sve bude u redu u krenuti u lagani rad.

Tok pripusne sezone

Aleksandar M. Gavrilović DVM

Na samom kraju pripusne sezone,koja zvanično traje od 15.februara do 15. jula, javila se prilika da preko asocijacije kasača u Srbiji ukažemo na neke činjenice rada sa priplodnim grlima, u cilju dobijanja što većeg broja ždrebadi i to što češće, poželjno svake godine.

Priplodna sposobnost pastuva je mnogo veća no kobile. Pastuv se koristi od 4.godine u priplodu pa može trajati i do kasnih 20-ih godina, naravno sve zavisi od zdravstvene sposobnosti grla i fertilnosti semena.

Priplodna kobila najranije se pripušta u 3.godini, najčešće od 4. i traje do 20-godine, retko kasnije. Smatra se da je kobila veoma plodna ako u svojoj priplodnoj karijeri da 10 ili više ždrebadi. Da bi kobila bila plodna potrebno je da je uvek u dobroj kondiciji, sa dovoljno proteinske i mineralno-vitaminske hrane. Ne dozvoliti da se inficira materica (inače je veoma sklona infekciji, posebno nakon više ždrebljenja) što zahteva redovni monitoring veterinara. Takođe kobili je potrebna redovna šetnja u padoku, dobra ispaša i kvalitetna nega kopita. Često se kod masivnijih i sklonih gojenju kobila javlja laminitis (upala dubokih slojeva kopita) te je redovna nega kopita veoma bitna. Uloga veterinara je bitna i zbog redovne aplikacije vakcina kao i sredstava protiv parazita.

Kobile koje nisu pripuštane dobijaju bazalnu vakcinaciju protiv herpesa (EHV 1 I EHV 4) i to dve u razmaku od tri do šest nedelja. Treću vakcinu dobijaju 6 meseci nakon druge ako nije ždrebna. Kada kobila ostane ždrebna vakcinu protiv herpesa dobija u 5. 7. I 9. mesecu ždrebnosti. Kobile, kao i pastuve, pored vakcine protiv herpesa treba vakcinisati iI protiv influence i tetanusa sa klasičnom semom dve vakcine u razmaku od tri do sest nedelja. Treću dati 6 meseci nakon druge. Ponoviti jednom godišnje.

Antihelmintici (sredstva protiv parazita) se daju minimum dva puta godišnje, pre svega u vidu pasti. Nikada ne davati pastu u poslednjih mesec dana graviditeta. Paste treba menjati da se ne stekne otpornost parazita. Vakcine iI paste možete dobiti preko veterinara koji se bave konjima.

Da pređemo na redosled događaja koji kobilu dovodi do ždrebnosti. Pod pretpostavkom da je kobila mlada i da sledeće sezone ide u priplod, treba uraditi, pored vakcinacija i tretmana protiv parazita, sledeće...

Od prvog novembra staviti je na svetlosni tretman, koji se sastoji u tome da u boksu bude sijalica dovoljno jaka da u svakom delu boksa mogu novine da se čitaju, a to je za boksove klasične veličine sijalica od 200 vati iznad sredine boksa. Pre pada mraka uključi se i ugasi svaki dan tačno u 23:00h. Nije dobro da ostane upaljena tokom noći jer da bi efekat bio adekvatan mora postojati period mraka (oko 8h). Na ovaj način pravi se 16 sati svetla te i simulira prolece i aktivira funkcija jajnika. Cilj je da kobila uđe u estrus oko Nove Godine (obično od 48 do 63 dana od početka tretmana). Često su zimski estrusi jako dugi, slabe plodnosti i nepredvidivi, te se na ovaj način kobila uvodi u normalan ciklus. Normalno bi trebalo da prođe 2 do 3 estrusa pre pripuštanja, a to je ne pre 15.februara. Nakon ulaska u estrus pre no što kobila ode kod pastuva, obavezno treba uzeti bris materice. Poželjno je uzeti na prvom estrusu u zimu te ako ima infekta postoji i vreme za lečenje.

Pod pretpostavkom da nisu nađene patogene bakterije. kobilu treba poslati  na mesto gde se rutinski vrše pripusti, a to su ergele. Mlade kobile često I ne pokažu estrus same u boksovima a ponekad čak ni kod pastuva. S toga je neophodna i uloga veterinara u praćenju ciklusa kobile.

Kod starijih kobila sa vec opterećenom matericom što manje pripusta veća uspešnost u priplodu i redovna aplikacija medikamenta koji služe u tretmanu materice. Veoma je bitno poznavati dužinu života semena pastuva. Nekima živi svega 24 sata dok veoma plodnim živi čak 4 I 5 dana. Normalno plodnom pastuvu ne bi trebalo da seme živi manje od 48h. Sa veterinarskim praćenjem kobila (redovnim pregledima u ciklusu) može se ustanoviti momenat pucanja folikula i pre toga efikasno pripustiti pastuva. Pojedine kobile veoma oštro reaguju na skok pastuva na leđa, s toga je bitno da se na probnom standu, kod probača, navikne na prisustvo pastuva, a čak se moze i manje vredan probač pripustiti falš na kobilu samo da stekne naviku da na leđima drzi i vidi pastuva. Kod takvih kobila, pa i iz predostrožnosti, poželjno je staviti "breeding boots" a to su papuče sa jako debelim slojem sunđera, kože i filca na zadnje noge-te odlicno ublažava udarac kobile sto je veoma opasno i za ljude i pastuva. Na jednoj od prednjih nogu se stavi “leg strap” a to je kaiš sa širokim rupama i nitnom kojom se podigne noga i zakači kaiš. Kada pastuv dobro naskoči na kobilu lako se otpusti  kaiš te kobila spusti nogu na zemlju. Ipak kod nekih je potrebna i sedacija, ali ona uvek može da odloži pucanje folikula te treba ukomponovati jedan skok sa ovulacijom (pucanje folikula). Tu je veoma značajan menadžment veterinara.

Kod kobila koje su se više puta ždrebile ispiranje materice (lavaza) najranije 6 sati od skoka pastuva, ako je veterinar siguran da ce pući folikul ,ili kada pukne folikul ili pokaže znake odbijanja pastuva, pozitivno utiče na povećan procenat ždrebnosti.

Sa savremenim metodama praćenja kobila putem ultrazvuka sa 15 dana od pucanja folikula može se ustanoviti graviditet. Kod mladih kobila (koje se nisu ždebile) 12 dana od ovulacije je dovoljno za ustanovljavanje ždrebnosti. Ako ciklus nije veterinarski praćen te se i ne zna tačan momenat ovulacije 14 dana od odbijanja pastuva je u redu za dijagnostiku ždrebnosti. Prednost ranih pregleda je što se do 17.og dana starosti plod rukom moze ukloniti eventalno blizanačka trudnoća sto je ekstremno nepovoljno, posebno kod sportskih grla. Drugo, neke kobile imaju “lažan graviditet” te odbijaju pastuva a nisu ždrebne. Tako dragoceno vreme u sezoni pripusta prolazi.

Redovne kontrole ždrebnosti se vrše na sledeći nacin :

Kada kobila ostane ždrebna a pod uslovom da ne doji, nije poželjno ugojiti je. Smatra se da debele kobila daju u većem procentu ždrebad sa slabijim zglobovima, pogotovo u drugoj polovini graviditeta. Kobili je u poslednja 3 meseca graviditeta potrebna pojačana hrana kada se i razvija plod. Ako doji normalno uvek je potrebna velika količina hrane (proteinske posebno). U zavisnosti od razvoja ždrebeta “na nogama” i kondicije kobile treba odlučiti kada će se odvojiti ždrebe. Najranije u 4. mesecu a posle 6 nema smisla držati ždrebe uz kobilu jer ionako malo sisa.

foto1

Poslednjih mesec dana ždrebnosti treba joj davati često “mac” (dobro skuvano laneno seme i zob). Potrebno je da ima mir i da stalno izlazi napolje, bez obzira na vremenske uslove. Iz higijenskih razloga treba joj 7 dana pred ždrebljenje staviti leukoplast traku na koren repa. Nakon ždrebljenja, već 12 sati, veterinar treba da pregleda kobilu, posteljicu i ubaci antibiotske oblete, naravno i kontrola ždrebeta. Aplikacija seruma protiv tetanusa kobili i zdrebetu (pride i vitamine kao i laksans na usta i rectum zbog mekonijum-ždrebećeg izmeta) . Veoma je bitan pregled posteljice, kako celokupnosti tako i kvaliteta-ona je naličje zida materice i može ukazati na određene probleme u zidu materice.

Sledeća kontrola (pod uslovom da je sve u redu) je 7.dan od porođaja kada se uzima bris i vrsi lavaza sa blagim rastvorom joda (ispiranje materice).

Ako je sve u redu (i analiza brisa i celokupno stanje) može se eventualno ići na ždrebeci estrus. Nikada ne pripuštajte kobilu pre 8.dan posle ždrebljenja. Autor ovih redova nije pristalica ždrebeceg estrusa, češće su resorpcije ako ostane ždrebna a mali broj ostaje. Takođe se češće inficira materica nakon skoka pastuva jer je jos ranjiva i nije realno spremna za ishranu ploda. Jedino kasno u sezoni nema se izbora.

Gornji redovi su posvećeni kobilama koje su zdrave i  ostaju ždrebne. Ukoliko je kobila problematična (svaka koja 2 godine nije ostala ždrebna ili nije donela ždrebe) postoje razne metode dijagnostike i lečenja: klitoralni bris, cervikalni bris, kontrola ispirka, citološka anliza brisa i ispirka, biposija, endoskopija.

U sezoni 2006 od 51 kobile koje su prošle proces priplođavanjana Ergeli “Surčin”, 89.8% ostalo ždrebno sa 1.5 skoka pastuva po kobili.  

 

Obeležavanje konja mikročipom

Janko Mrkovački DVM

Od davnina, čovek se trudio da na neki način obeleži konje iz više razloga: kako bi sačuvao svoju imovinu od moguće krađe, da bi lakše vodio sopstveni odgoj i dr. Od svih sistema obeležavanja do sada primenjenih, obeležavanje konja mikročipom je ubedljivo najanpredniji, najlakši (kako za životinju tako i za samog obeleživača) i najkvalitetniji jer  niz od 15 znakova (brojeva i slova) ostaje sačuvan bez ikakve promene do kraja života životinje.

Od početka primene mikročipa za obeležavanje životinja pa do danas, standardi su se menjali. Sadašnja generacija mikročipova je prihvaćena u celom svetu. U pitanju je ISO11784 standard, takozvani samovezujući čip. To znači da nakon implantacije mikročipa, upalna reakcija vezivnog tkiva formira kapsulu sastavljenu od fibrocita i kolagenih vlakana koja sprečava pomeranje ili odbacivanje mikročipa. Ukoliko se i pomeri u nekoliko prvih dana , mikročip ostaje u krugu od 2cm, što ne remeti buduća očitavanja.
Sam postupak implantacije je vrlo jednostavan. Mikročip je smešten u aplikator, na čijem kraju se nalazi igla kojom se prodire u potkožno tkivo. Nakon toga pritiskanjem klipa mkročip se aplikuje u potkožje, a igla aplikatora se izvlači i time se završava postupak. Ceo proces je vrlo sličan aplikaciji subkutane injekcije. Mesto aplikacije je na srednjoj trećini vrata, odmah ispod grive sa leve strane. Tako implantiran mikročip je praktično dostupan svakom ko poseduje skener (čitač) i može se bezbroj puta očitavati. Podaci o čipovanoj životinji se pohranjuju u bazu podataka koja je preko interneta dostupna svima. Dovoljno je samo ući u bazu i ukucati određeni kod (broj mikročipa), da bi se pojavili svi podaci o grlu, odgajivaču ili vlasniku.
Zloupotrebe su naravno moguće ali malo verovatne. Moguće je (teoretski) hiruški odstraniti mikročip i zameniti ga sa istim takvim od drugog konja. Međutim ožiljak koji nastaje dovoljan je znak da se posumnja u ovako nešto. Tada se testom roditeljstva vrlo lako i brzo dokazuje prevara. Preventiva se sastoji u takozvanom duplom obeležavanju životinje – istovremeno sa čipovanjem radi se i opis životinje popunjavanjem dijagrama za opis koji se nalazi na zadnjim stranicama takmičarske knjižice UKSS. Ovakvim duplim obeležavanjem je mogućnost prevarnih radnji sveden na krajnji minimum. Ovo je ujedno i predlog rukovodstvu UKSS u smislu daljih akcija koje bi trebalo sprovesti, radi podizanja i približavanja standarda odgoja i selekcije Evropskim standardima.

Pravilnik o obeležavanju konja mikročipom biće donet verovatno ove jeseni, i tada će sva grla, nezavisno od rase ili starosti morati da budu obeležena mkročipom. UKSS je u tom smislu ispred ovog našeg vremena, jer akcija obeležavanja kasačkih grla traje već dve godine. Obeleženo je više stotina grla na zadovoljstvo vlasnika, koji su tom prilikom shvatili koliko je ovaj zahvat manje stresan, manje bolan i manje opasan po samo grlo. Za još nekoliko godina na našim kasačkim stazama će se takmičiti zaista samo obeležena grla.
U budućnosti, UKSS bi trebalo da insistira na tzv. ranom čipovanju – obeležavanju ždrebadi u starosti 1-2 meseca. Ne postoji ni jedan medicinski razlog da se to ne uradi baš tada, jer ždrebad jednako dobro podnose ovaj zahvat kao i odrasli, a koristi su velike: osim uvođenja reda u registraciju ždrebadi, odgajivači bi svake godine lepo profitirali od odgajivačkih nagrada koje bi se u tom slučaju uredno i efikasno  isplaćivale. Promena načina mišljenja kod odgajivača o ovom pitanju je vrlo važan zadatak UKSS, jer kada se bude shvatilo da samo  uređenost celog sistema vodi  prosperitetu pojedinca, a takođe i napretku kompletnog kasačkog sporta, bićemo zaista blizu svetskom standardu kada je kas u pitanju.

Licencirani lekari

Obeležavanje konja mikročipom

Janko Mrkovački

Tok pripusne sezone

Aleksandar M. Gavrilović

Povreda lokomotornih organa kasačkih grla

Aleksandar M. Gavrilović

Vitamini u ishrani konja

Zoran Petej

Ishrana konja

Prof. dr Dragiša Trailović
Prof. dr Tihomir Petrujkić
Prof. dr Marijana Vučinić
Asist. mr Ružica Trailović
Dr Zoran Katrinka

Čišćenje i nega kopita

Smeštaj i nega konja

 

Kontakt

Aleksandar Gavrilović DVM
V.A."Vetgate"
Debarska 28, Beograd

Janko Mrkovački DVM